-Naučila sam ja moju Helenu da proceni ljude, tu je po svemu sudeći na mene - rekla je i ostavila nas same.
Helena me odvela u svoju sobu, gde sam umalo priznao da sam toga dana prvi put u životu nekoj ženi poklonio cveće. Njena soba je išla u polukrug. Objasnila mi je da je nered, koji ja zaista nisam primećivao, posledica preseljavanja. Nekad je ovo bila spavaća soba njenih roditelja. Bračni krevet je ostao, i još neke sitnice.
Istog popodneva smo vodili ljubav. Viđali smo se samo kada je Helena to htela, najčešće kada bi kuća ostajala prazna. Možda je to bila i jedna od nejneobičnijih avantura u mom ljubavnom životu. Kada to kažem, mislim na činjenicu da me Helena nikada nije oslovila imenom, persirala mi je do poslednjeg trenutka ovog nesvakidašnje veze.
-Oh, vi ste poranili, nisam stigla da stavim šminku. Izvinite, kosa mi je neuredna. Rekla sam mami da ćete nas danas posetiti, izvinila se što ne može prisustvovati našem susretu.
Vrhunac svega je bio kada bismo se našli u krevetu. Nadao sam se da će bar tada nestati ova njena prefinjena uštogljenost. Međutim, ništa se nije menjalo.
-Vi ste malo grubi - rekla bi pomalo mazno, pomalo prekorno.
-Pomerite nogu. Budite pažljivi, molim vas. Čupate mi kosu vašim kaišem od sata. Složite lepo odeću, može neko da naiđe.
Toga sam se zaista plašio. Zamišljao sam njenog namrgođenog oca kako premoren i besan dolazi sa nekog dosadnog partijskog sastanka, i kako nas tako razgolićene zatiče u krevetu, a onda vadi pištolj i preti da će me ubiti, jer sam neuredan, i nisam onako vojnički složio košulju i pantalone.
Vukla me je u pozorište. Zahvaljujući njoj zavoleo sam ''Kralja Ibija'' i ''Radovana Trećeg'', i uopšte pozorišnu umetnost.
Naš poslednji susret se zaista neslavno okončao. Mislim da ga vredi pomenuti. Te večeri smo odlučili da se šetamo. Ja sam na sebi nosio lagani mantil golubije boje, koji sam, specijalno za to veče, pozajmio od jednog kolege. Pedeset puta, ne manje, rekao mi je da se u dom ne vraćam ako se bilo šta dogodi sa mantilom. Šetali smo se Kalemegdanom. Vreme je bilo kao iz bajke. Majski mirisi su punili pluća, nebo je bilo vedro, zvezde su se jasno videle. Noć puna meseca, egzotika trenutka, vrelina krvi, miris tela, omamljujuće kapi znoja, šapat i reči nežne kao svila, učinili su žudnju nekontrolisanom. Zaboravljali smo gde se nalazimo.
-Niste valjda ludi da ovde nešto činimo! - kazala je dok sam je uvodio u žbunje. Skinuo sam mantil praveći prostirku od njega.
Vodili smo ljubav kao nikada pre toga. Na nogama je imala čarape boje kože, sa halterima koje sam jedva uklonio. Čarape nije skidala. Dok se pomahnitali huk ove posleponoćne strasti lagano gasio, postali smo napokon svesni smrada, koji je poništavao sve mirise proleća, i te neobične noći. Možda nekoliko trenutaka pre nego što smo i sami potražili utočište žbunja, neko beše ovo mesto posetio, ali iz sasvim drugih pobuda. Zaslepljen strašću i požudom, ništa nisam primetio, i tako se pozajmljeni mantil našao preko ljudskog izmeta. Smrad je najednom postao nepodnošljiv. Tužno sam pogledao Helenu. Osećao sam se glupo i postiđeno.
-Šta vam je ovo? - pokazala je na svoju umazanu čarapu.
-To vam je, draga gospođice, govno, ako niste znali - rekao sam ustajući.
Nisam je više zvao, niti se ona potrudila da me potraži i pronađe. Poslednji autobus za dom je već bio otišao. Uputio sam se peške ka Studentskom gradu. Mantil sam sa Savskog mosta bacio u vodu. Kolegi sam objasnio da mi je ukraden. Dva meseca sam štedeo kako bih otplatio dug. Doživljaj sa prelepom Helenom Karamarković je bio jedan od onih retkih, koji se ne prepričavaju.
Kalemegdan sam iz sličnih razloga posetio samo još jednom i nikada više. Bilo je to iste te godine u ranu jesen. Na predavanjima sam se često viđao sa jednom devojkom iz unutrašnjosti i nekako je privoleo da izađemo.
-Nisam ti ja Beograđanka, pa da svašta radim, udaću se za onog koga budem svim srcem volela, a takvog još nema na vidiku. Tebe bije glas da si ženskaroš. Ja takve ne podnosim ni u komšiluku. Možemo da se družimo, da učimo zajedno, i tu je kraj. Ne očekuj od mene ništa više.
Danima je ponavljala istu priču, a ja nisam odustajao naprosto iz inata. Obožavao sam da svoju pobedničku zastavu pobodem na vrhu neosvojive tvrđave. Istini za volju, bilo je mnogo više poraza nego pobeda, ali vredelo je pokušati. Praksa je pokazala da se najčešće dobije baš tamo gde izgleda da smo sve šanse izgubili. Tada je užitak neuporedivo veći.
-Mala večernja šetnja Kalemegdanom će nam sigurno prijati - bio sam ubedljiv u objašnjenju, i devojka je pristala da izađemo.
''Čovek se cilju primiče korak po korak, niko ne leti i ne pravi odjednom deset koraka'' - govorio je Nikodin, moj komšija iz zavičaja. Ova njegova mudrost me je uvek smirivala kada bih se našao pred nekom preprekom u životu. ''Strpljen-spasen'' mu je takođe bila omiljena izreka.
Toga dana sam imao trening na starom DIF-u kod Slavije, nosio sam sportsku torbu sa kimonom i opremom, kako se ne bih nakon šetnje po istu vraćao u Studentski grad. Priznajem da sam u tim godinama bio prilično prgav i plahe naravi, ali tome nisam pridavao značaj, smatrajući to pre svega svojim prirodnim stanjem. Nakon kraće šetnje seli smo na klupu i započeli zanimljiv razgovor. Torbu sam spustio na stazu blizu klupe, pazeći da je neko ne ukrade. Jedva sam prikupio novac da kupim originalni japanski kimono čuvene firme ''Tokaido''. Već sam nosio majstorsko zvanje u ovom sportu, ali devojkama nikad nisam pričao o karateu, ili bilo kojem drugom sportu. Na vreme sam shvatio da su takve priče blago rečeno dosadne i prazne, i da ih žene ne vole. Bolje je pričati sa ženama o kulinarstvu, ili o bilo čemu drugom, nego o sportu. Naravno da se ne sećam razgovora koji smo vodili (u takvim situacijama sam mahom ja govorio). Osećao sam kako otpor devojke popušta, a onog momenta kada mi je dozvolila da nakon gledanja linija na dlanu, njena šaka ostane u mojoj, bio sam siguran da sam na najboljem putu da ostvarim još jednu pobedu. Čarolija je nestala kada su se ispred klupe zaustavila tri mladića.
-Vidi seljaka kakvu je ribu maznuo! - rekao je krupniji od ostale dvojice, očito vođa ove grupe huligana.
Devojka se uplašila stežući moju šaku kao kleštima, a jedan od one dvojice, koji se ne behu oglasili, šutnuo je moju torbu kao fudbalsku loptu.
-Ajde šmokljane - ponovo se oglasio vođa - ostavi malu i briši odavde.
U meni je sve kipelo od besa. Ustao sam, lagano se oslobađajući stiska devojčine šake.
-Vratite torbu na mesto gde je bila, i gubite se odavde! - rekao sam jedva se suzdržavajući da ne odalamim napasnika. Voleo sam tuču, i malo mi je trebalo da se upustim u obračun, ma ko da je stajao ispred mene. Tukao sam se i kada nisam poznavao borilačke veštine, i skoro da sam želeo da me neko isprovocira, kako bih svoje novo znanje primenio u praksi. Siledžija me je pogledao u čudu, kao da ne veruje rođenim ušima. U meni se na trenutak probudio viteški duh, i da bih ostavio utisak na devojku, rekao sam:
-Momci, ne tražite đavola, ja sam karatista i možete imati grdnih problema.
-On je karatista! - dugajlija se presamitio od smeha, držeći se za stomak.
To su bile njegove poslednje reči. Moja noga se munjevito pružila ka njegovoj glavi. Krv je prsnula na sve strane, nekoliko kapi je palo na odeću zapanjene devojke. Jedan, onaj bliži od preostale dvojice, nije uspeo ni da vidi pesnicu koja mu je završila na bradi. Treći se dao u beg tek kada sam ga pojurio.
-Idemo odavde - rekao sam devojci, koja je počela da vrišti. Ni sam ne znam otkuda se stvorila milicija. Bilo ih je dvojica, jedan je izvukao palicu, a drugi repetirao pištolj. Dvojica siledžija su ležala onesvešćena na zemlji. Objasnio sam da sam mirno sedeo na klupi, i da su nas oni napali, da je treći pobegao, i da sam se ja samo branio.
-I ti si se branio! - rekao je onaj sa uperenim revolverom.
-Šta sam mogao drugo da uradim!
-Šta se nalazi u torbi? - pitao je drugi, vrteći pendrek, spreman da ga svakog trena upotrebi.
-Sportska oprema - kazao sam.
-Otvori, ali lagano i izvadi sadržaj!
Kada sam izvadio kimono, jedan je, videći belu odeću sa crnim pojasem, rekao:
-Ti si džudista.
-Ne, vežbam karate.
-Kod koga vežbaš? - nastavio je da me ispituje.
Pomenuo sam Marka Nicovića, za koga sam znao da je milicionerima držao treninge.
-E, bogami te je dobro naučio da se biješ! Trebalo bi da radiš za našu službu. Ni mi takve nemamo. Ajde, uzmi ove stvari i idite, a za ove ćemo se mi pobrinuti. Dobro je da su ostali živi - rekao je onaj sa pištoljem, opipavajući puls mladiću koga sam udario nogom u glavu.
-Ti si, između ostalog, i surov - rekla mi je devojka na rastanku, i tu se završila naša zajednička priča. Kasnije je ona ovaj događaj prepričala nekom Cetinjaninu, koji je preneo drugom, i tako, kada sam se pojavio na zimskom raspustu u rodnom gradu, jedan sugrađanin me je zaskočio pitanjem:
-Čuo sam da si u Beogradu premlatio odjednom desetoricu.
-Da, dobro si čuo - rekao sam - stajali su u redu kao domine. Udarim ja prvog, i svi ostali popadaju.
Slična situacija, mada u drugom ambijentu i uslovima, ponovila se godinu ili dve kasnije.
Tu Novu godinu je trebalo da dočekam sa društvom na Karaburmi. Dan uoči praznika sneg je nemilice zasipao grad. Kolovoz je bio zatrpan, a stari Beograđani su govorili da ne pamte veći sneg u poslednjih nekoliko decenija. Veče je bilo dozlaboga dosadno i za zaborav.
Bio je to jedan od onih novogodišnjih dočeka koji se zaboravljaju odmah, ili najkasnije sutradan. Obično tako loše bude kada se nađete slučajno tamo gde ni na koji način ne pripadate. Stan u kome se mahom nepoznato društvo te večeri skupilo beše mali i neugledan. Prisustvo starijeg čoveka, verovatno vlasnika stana, činilo je atmosferu ukočenom i nategnutom, a svaki osmeh je delovao toliko odbojno i izveštačeno, da se posetilac morao osećati veoma neprijatno. Sneg je učinio atmosferu u stanu još hladnijom. Komunikacije skoro da nije bilo. Sat, ne više, nakon ponoći, pokupio sam se i onako besciljno krenuo ka gradu. Nadao sam se da su glavne saobraćajnice prohodne, i da ću nekako doći do Dušanovca i Vidske ulice, gde sam tada privatno stanovao. Prišao mi je na samom izlazu nepoznat mladić i zamolio me da, ako ne predstavlja problem, prebacim njegovu prijateljicu do grada, ili najbliže taksi stanice. Devojka je bez reči ušla u moj auto, sela pozadi, stavljajući mi jasno do znanja da je njeno raspoloženje ove večeri kulminiralo, i svakako veće od mog nezadovoljstva. Nisam bio voljan za priču, i bilo mi je svejedno što me je u startu ova bezimena devojka ignorisala, iako joj je moja usluga bila dobrodošla.
Postoje dani u našem životu koji unesu pustoš i prazninu u dušu čovekovu. Danima kasnije ovaj nemir ne jenjava, a pravog razloga za njega kao da i nema. Mene su skoro uvek užasavali praznici, bilo da su državni, ili novogodišnji, rođendani, svadbe i slično. Nikada nisam umeo da se prilagodim kolektivnoj radosti, da u njoj učestvujem. Bio sam krajnje nedruštven i neupotrebljiv tip za takve situacije. Zabio bih se u nekakav svoj ćošak, dok sve ne prođe, čitao neku knjigu, slušao muziku i ne bi mi bilo stalo do takozvanog opšteg veselja i lepote, koja je plenila čitav svet, a mene ostavljala ravnodušnim.
I zaista, ne sećam se nijednog značajnog prazničnog datuma iz minule životne biografije, sem onih koji su obeležili onaj drugi život, izvan uobičajenih društvenih tokova. Ni ovu Novu godinu sigurno ne bih upamtio da nije bilo događaja koji je ubrzo u vožnji do grada usledio. Svakako, svedok ove priče (koju je režirao gospodin Slučaj, kako bi rekao sada počivši pesnik Dušan Mitić) te noći je bio, u to vreme mladi i još neafirmisani pisac, Radoslav Petković. Na kružnom delu ispred Bogoslovije, u blizini stadiona Fudbalskog kluba Beograd, mahanjem ruku me zaustavila grupa mladića. Sneg je i dalje padao i bilo je izuzetno hladno. Gradski autobusi su retko saobraćali. Stao sam, smatrajući da su ljudi u nevolji.
-Nestalo nam je piće, idemo do dragstora u Nušićevoj - kazao mi je, ulazeći, jedan od mladića.
-Ja idem samo do Vukovog spomenika - odgovorio sam.
-Nema problema, i toliko nam je od koristi - rekao je momak mojih godina, u šubari, sedajući pored mene. Ostala dvojica su se ugurala pozadi. Mrzovoljan izraz na licu devojke samo se pojačao karakterističnom grimasom koja je značila: Bože, koliko kretena ima u ovom gradu... Krenuo sam Ruzveltovom ulicom pored Gradskog groblja. Vozio sam lagano. Vetrobransko staklo se mrznulo, i vidljivost je bila slaba. Na kolovozu se uhvatila ledena skrama, koja je dodatno otežavala vožnju, dok su se sa obe strane nalazila brdašca snega, ostala od kamiona čistača ulica, koja su sezala do visine prosečnog čoveka. Noć za samoubistvo, kako sam imao običaj da kažem. Prazne duše, bez i jedne misli, vozio sam, pazeći da se krećem sredinom puta. Automobila, sem onih zatrpanih snegom, nigde na kolovozu nije bilo. Nema ludaka da u ovakvoj noći voze, mislio sam. U trenutku potpune odsutnosti, na rame mi se snažno spustila ruka mladića koji je sedeo iza mene, i pri tom se osećao na alkohol.
-Momak, vozi do Merkatora! - rekao je zapovednički - Tamo ima više pića, a nešto mi se i ne izlazi iz kola.
-Idem samo do Vuka - kazao sam, sklanjajući ruku sa ramena.
-Hoćeš da ti ovde pred devojkom čupam uši! Vozi, majmune! Je l' treba dvaput da ti se kaže! - i ponovo me dohvatio za rame.
Postoje trenuci u životu kada odluke donosimo u magnovenju, spontano, bez priprema i analiza. Najbrže nastaju odluke iz besa i nezadovoljstva. Srdžba nije prijatelj razuma i mudrih odluka. Dao sam gas maksimalno ubrzavajući vožnju. Vozio sam tada popularnog keca, koji se na snegu prilično dobro ponašao. Naglo, ispred same autobuske stanice, gde beše najveća gomila snega, skrenuo sam sa kolovoza, zarivajući pri punoj brzini vrh auta u snežni nanos. Znao sam da će pri zaustavljanju inercija baciti napred momka koji me je maltretirao. Još jednom je moje poznavanje borilačkih veština došlo do punog izražaja. Mladića sam udario unazad, laktom posred lica, takozvanim empi-uči-udarcem. Bio je to trenutak kada je mladićeva glava, od zabijanja auta u sneg, krenula napred, a moj lakat, u horizontalnom udarcu, nazad. Čuo sam kako mu je prsla nosna kost. U deliću sekunde, istom rukom, uraken udarcem, iz sve snage odalamio sam čoveka do sebe, jer mi je on mogao biti potencijalna opasnost. Imena ovih karate udaraca navodim samo da bih poznavaocima ove veštine objasnio kako deluju u praksi. Sve se dešavalo veoma brzo i u magnovenju. Treći učesnik u ovom neočekivanom događaju već beše prekrio lice rukama, pravdao se da ništa nije kriv, moleći pri tom da ga poštedim batina. Glava njegovog druga je klonula pozadi. Krv je liptala, i u trenutku sam se uplašio da sam ga ubio. Nije davao nikakve znake života. Devojka je počela da vrišti. Izašao sam besno iz auta, otvorio vrata i počeo da izvlačim povređene. Bes me je još držao. Samo meni nešto ovako može da se dogodi, mislio sam. Na stanici je stajao usamljen mladić, koji je prišao autu, misleći da se radi o udesu. Zamolio sam ga da mi pomogne. Kada smo ih izvukli napolje, rekao sam devojci koja je i dalje cmizdrila, da ću je ostaviti sa njima ako se ne umiri, što je na nju najzad delovalo. Videlo se da je najgore prošao vođa ove male grupe desperadosa.
-Ubio si čoveka! - rekao je mladić kog sam poštedeo batina.
-Preživeće, ne brini.
Upalio sam auto, krenuo u rikverc, domogao se očišćenog dela puta i otišao dalje. Mnogo godina kasnije, sedeći u društvu sa Draganom Lakićevićem, piscem i prijateljem, ni sam ne znam zašto smo u razgovoru došli i do ove priče. Tada mi je Dragan ispričao da je čovek koji mi je u onoj novogodišnjoj noći, punoj studeni i snega, pomogao da izvučem povređene, bio pisac Radoslav Petković, koji je tada ostao bez prevoza, i baš na toj stanici čekao nekoga da naiđe. Istu ovu priču ispričao je Lakićeviću. Kasnije, prilikom jednog našeg susreta, Petković mi je rekao da scenu koju je te noći video nikada neće zaboraviti. Bila je i surova i groteskna, a po njega i neprijatna, jer je po mom odlasku morao ljudima da pomaže, i tako sam i njemu, ionako ružnu noć, učinio još ružnijom.
Bile su to godine kada su nas kroz život vodili instinkti i impulsivnost. Razum je stalno kaskao za nagonima. Bili smo u stanju da uradimo svašta, kako bismo zadovoljili radoznalost i pomenute nagone. Samo sam još jedanput bio u sličnoj situaciji.
Bilo je leto kada sam posetio strica na selu. Bio je ponedeljak, pazarni dan u blizini Mojkovca, kada svi iz okolnih sela nagrnu u varoš da trguju, prodaju, ili makar budu viđeni. Ova uvek neponovljiva folklorna scena me je uzbuđivala, i kad god sam dolazio stricu u posetu, nisam propuštao izazov koji su jednom nedeljno nudili ovi neobični skupovi raznolikog sveta. Za tu priliku se oblači najlepše što se ima. Ljudi se doteraju, izbriju, kose zaližu, oni iz udaljenih sela pred gradom izuju opanke i obuju cipele, koje se čuvaju samo za šetnju gradskim ulicama. Mladići kibicuju devojke, a one se krišom smejulje simpatijama, pogledima daju nevidljive signale, i tako do sledećeg pazarnog dana. Šetao sam sa rođakom, lepuškastim devojčurkom, pričajući o zgodama iz studentskog života, kada me je presreo meni nepoznati mladić.
-Nekakvi šoferi iz Priboja hoće da ti biju brata u Brskovu. (Kafana na autobuskoj stanici se zvala Brskovo, noseći ime drevnog rudnika olova, bakra i cinka.)
Bio je to moj brat od strica, čija je žena kao konobarica radila u pomenutoj kafani. Pripiti šofer je udario po zadnjici dok mu je točila piće. Za nesreću, tu se zatekao moj brat, i došlo je do kavge. To je jedna od onih tipičnih kafanskih svađa, koje najčešće tragično završavaju. Pripiti ljudi zaborave na strah. Piće ih okuraži, i sreća je ako dođe do obračuna pesnicama. Najčešće se potegnu flaše, noževi, stolice, a ponekad se i pripuca. Utrčao sam u kafanu kao bez duše. Na jednoj strani, nekoliko meštana je držalo mog brata, a na onoj drugoj, šofera, koji je izazivao svađu, niko nije zaustavljao. Beše to brkata ljudeskara od preko dva metra, sa stotinak i više kila. Očito vičan ovakvim kavgama, pozivao je mog brata samouvereno da dođe, ''da se kao ljudi potuku, ako nije žena''.
-Izvini se ženi moga brata i mome bratu takođe, plati piće i pokupi se odavde! - rekao sam, stajući ispred njega.
-Odakle si se ti picopevac pojavio, e, onda ću prvo tebe da bijem, pa tvog brata, a onda ću da mu opalim ženu - rekao je dok mu je bala od piva curila krajevima usana. Zamahnuo je rukom, bio je prespor, samo sam eskivirao udarac, osećajući zadovoljstvo što ću moći sa ovim medvedom da se poigram. Jedno je bila borba na takmičenju. Tamo postoje pravila, sudije, ovde su pravila drugačija, tačnije, nema ih. Svi prljavi udarci su dozvoljeni. Nema zamerki, niti diskvalifikacija. Neko popije patos, neko likuje kao pobednik, i tu je priči kraj. Ponekad se dogodi da se i najbolji prijatelji pri piću potuku, pa onda nastave dalje da piju.
-Bolje je da te udarim! - besno je kavgadžija kolutao očima. -Ovako ćeš od promaje koju prave moje ruke dobiti upalu pluća - rekao je, zastajkujući kako bi se pripremio za novi udarac.
Mene niko nije pokušavao da zadržava. Bio sam njihov lokalni Džon Vejn. Pričalo se o tome kako sam opasan tip, mada me niko nije video da sam nekog premlatio, a sada je bila prilika da se pred njima i na delu pokažem. Ljudeskara čak ni pesnice ne beše podigao, toliko je bio siguran u svoju snagu. Napao sam ga meni omiljenim udarcem mai-gerijem, to je nožni udarac koji završava u predelu stomaka, i kada su njegove ruke instinktivno pošle prema stomaku da se zaštiti, brzom rotacijom kukova sam u deliću sekunde promenio udarac u mavaši-geri, kružni udarac, koji je završio iza njegovog uha. Udarac je bio brz, ali ne i dovoljno jak. Naprosto sam goreo od želje da isprobam u praksi, udarce koje sam godinama uvežbavao. Čovek je zatresao glavom, a onda kao ranjena zver nasrnuo na mene.
Više nije bilo vremena za eksperimente. Na takmičenjima sam bio poznat po tome što sam od svih boraca imao najbolji dijaje, a to je tehnika presretanja, kada vas protivnik napada, vi se ne povlačite, već munjevito krenete u akciju. Moja pesnica rotirana sa kuka, završila je u vrh brade zahuktalog čoveka. Zastao je kao da je naleteo na zid. Imao je, bokserskim rečnikom kazano, takozvanu staklenu bradu, pao je beživotno kao vreća.
Mahao sam rukom bratu, koji se osmelio:
-Trebalo je da pustiš da ja sredim gada!
Izašao sam napolje, utapajući se u masu šetača, dok su me sa divljenjem pratili pogledi lokalnih mangupčića, čiji sam idol i ranije bio, ali je sada poštovanje doseglo meru obožavanja. Nikada više, mada je bilo prilika, nisam primenio znanje borilačkih veština. Stišao sam ludi huk vrele neobuzdane krvi, i naravi kavgadžijske, okrenuo se izazovima koje je nudila umetnost i sam život. Jedan od mojih trenera, gospodin Vladimir Jorga, jednom mi je u razgovoru rekao:
-Dobar karate borac mora da ima pamet filozofa, brzinu tigra i srce lava, inače uspeha nema. I ne treba se zavaravati. Možeš da razbiješ protivnika, ali neka ti on polomi samo jedan zub, već si na gubitku – koliko je i on.
Uvek sam pamtio ove njegove reči, pa ipak, sportske povrede su me nešto kasnije zauvek odvojile od karatea.
* * *
Svaka godina provedena na studijama u Beogradu, nosila je drugačije znamenje, i po svemu novu i neobičnu priču. Slučaj bi preuzeo ulogu vodiča i režisera neočekivanih događaja. Mi, koji smo igrali glavne uloge u tim pričama, nismo mogli ništa izmeniti. Kao da unapred sve beše zacrtano i određeno. U traganju za lagodnijim životom, jednog dana sam slučajno čuo priču o studentskom odmaralištu ''Radojka Lakić'', na Avali. Priča je delovala izazovno i bajkovito. Svaki student Beogradskog univerziteta imao je pravo da jednom u školskoj godini boravi u ovom odmaralištu. Oporavak je bio predviđen da traje dvadeset jedan dan, a u izuzetnim slučajevima iscrpljenosti, naravno, od preteranog učenja, za upućenog studenta, moglo se tražiti još jedno produženje. Uput za Avalu se dobijao u poznatoj studentskoj poliklinici, u Ulici proleterskih brigada, više Slavije. Od neprospavanih noći bio sam zaista iscrpljen. Uput za Avalu mi je dao doktor čijeg se prezimena više ne sećam. Kasnije sam, međutim, čuo da je baš taj lekar, poreklom iz Crne Gore, bio latentni homoseksualac, i ova informacija je verovatno bila istinita. Doktor me je pitao za Pavla, mog tadašnjeg cimera iz studenjaka, koji je nešto ranije tražio uput za pomenuto odmaralište.
Pavle je bio lepuškast mladić, i stalno se kretao u društvu lepih devojaka. Rekao sam doktoru da se Pavle vratio u zavičaj, i da se tamo oženio.
-Šteta, onako zgodan mladić - kazao je lekar, i brzo se ispravio- Mislim, pametan mladić, bolje bi bilo da je nastavio studiranje.
I zaista, odmaralište na Avali je bio raj za studente, smešteno u blizini avalskog puta, u staroj prelepoj građevini, verovatno vili nekog predratnog bogataša, deložiranoj nakon pobednički okončanog rata od strane komunista. Ovo zdanje, prilagođeno novoj nameni, izdvajalo se lepotom naspram okolnih neuglednih kuća. Autobus 401 saobraćao je od Beograda do Avale na svakih pola sata i nikada nije bilo gužve. Beograd je bio tu na dohvatu, a opet, imao se utisak kao da si na Tari, Zlatiboru, ili nekom sličnom planinskom boravištu. Upravnik odmarališta je bio izvesni gospodin, u to vreme drug, Jovanović, čovek u godinama, čija se kuća nalazila tik uz zgradu. Kasnije će ulogu upravnika preuzeti njegov sin, Vladimir. Prednosti ovog odmarališta su bile višestruke. Pre svega, vrhunski smeštaj u trokrevetnim, dvokrevetnim i jednokrevetnim sobama. Doduše, jednokrevetne su dobijali apsolventi i studenti sa završnih godina studija. Hrana je za naše prilike bila bogovska: doručak, ručak, užina i večera. Zamišljeno da bude isključivo prirodno oporavilište, pa nije bilo medicinskog osoblja. Kolektiv su činili: upravnik i čistačice, koje su svakodnevno spremale sobe, a nama, studentima, najdraže behu kuvarice. Upamtio sam teta Radu i gospođu Branku, dve po svemu različite žene. Jedna, krupna, debela, uvek rumenih obraza, priprosta seljanka, koja se igrala padežima kao mi loptom u dvorištu odmarališta, ali je zato bila vrsna kuvarica; i druga, gospođa Branka, koja je insistirala da je oslovljavamo sa ''gospođa'', omanja žena, kratke kose, neočekivano mršava za osobu koja se posvetila kuhinji i kulinarstvu. Svi smo je voleli, i po odlasku sa Avale, pozdravljali bismo se sa njom, sa tugom u srcu, kao da ostavljamo rođenu majku, a gospođa Branka bi sa suzama u očima govorila:
-Svi ste vi moja deca.
Kasnije sam saznao da se nikada nije udavala i da nije imala dece. Moram da priznam da sam bio miljenik teta Rade i gospođe Branke. Porcija hrane koja se servirala za moj sto, beše uvek bogatija mesom, povrćem ili nekim drugim dodacima hrane. Na Avalu sam došao više iz radoznalosti nego iz stvarne potrebe da i sam vidim, i uverim se, koliko je priča o ovom neobičnom odmaralištu bila istinita. Umesto predviđenih dvadesetak dana, te godine, ostao sam na Avali, sa malim prekidima, tokom oba školska semestra. Sprijateljio sam se sa sinom gospodina Jovanovića, a da bih što duže boravio, koristio sam upute na razna imena. Nije bilo teško naći kolegu koji je bio voljan da ti učini uslugu. Bio sam toliko verziran da sam uzimao upute čak i na ženska imena. Nikada nije dolazila kontrola, studenti su se stalno smenjivali, samo je nas nekolicina provalila fazon da se u ovom odmaralištu može boraviti i više od jedne smene.
Tu sam sklopio mnogobrojna poznanstva, a krug novih prijatelja, koji će to ostati i nakon studija, stalno se širio. Ubrzo posle mog odlaska na Avalu, mesto upravnika je napustio stariji Jovanović, a mlađi, Vladimir, bio je mnogo fleksibilniji i nije se baš preterano pretrzao na poslu. Odmah nakon preuzimanja nove obaveze, odlučio je da među studentima nađe sebi zamenika koji će pre svega njemu olakšati posao (kada mora da ide u nabavku hrane) da brine o održavanju reda i osnovne discipline. Zadatak te osobe se sastojao i u tome da tokom čitave godine boravi na Avali kako bi se što bolje upoznala sa poslom i mogla da odgovori zahtevima koje je Vladimir postavio.
