DIZAJN
ROMAN
Beograd 2003.
Stari Grci nisu pisali posmrtne govore.
Posle nečije smrti postavljali su samo jedno pitanje: Je li imao svojih strasti...
Ne postoji nijedan dokaz da je Pismo sa onoga sveta poslao Despot Poš. Takođe nema dokaza da nije. Uostalom, njegov nestanak je obavijen velom misterije i nikada u potpunosti nije razjašnjen. Ljudski život se ne može izbrisati gumicom, čovek ne može nestati tek tako, i bez traga. U ovom slučaju ostalo je nekoliko nepotpunih hronika, objavljenih, doduše, u lokalnim glasilima, uz mnogo amaterskih rekonstrukcija mogućeg toka samog događaja, koji je prethodio nestanku čoveka o kome se ranije nikada nije javno govorilo. A nije se govorilo iz prostog razloga što je takvih kao što je bio Despot Poš bilo na hiljade u svakom gradu. On je bio jedan mali neuspešni čovek, koji, i da je hteo, nije imao čime da skrene pažnju na sebe.
Bilo je tako sve do časa kada su novine, a potom i radio stanice, prenele informaciju da je u Alpima, u nekoj provaliji pronađen smrskan auto sugrađanina Despota Poša, ali da telo moguće žrtve nesreće nije nađeno, niti su otkriveni bilo kakvi tragovi krvi, što je navelo istražitelje nesreće da zaključe kako u automobilu za vreme udesa nije bilo nikoga. Potraga koja je usledila nakon ovog misterioznog događaja nije dala nikakve rezultate. Priča je zagolicala maštu radoznalaca. Kao lavina, sručila su se pitanja bez odgovora, a novinari, željni senzacije, danima su opsedali naoko potresenu Eleonoru Poš, suprugu Despotovu.
Zašto je Despot Poš krenuo na put noću, da li je imao kontakata sa nepoznatim ljudima, da li mu je neko pretio, kakvim se poslovima bavio, da li je vodio skriveni život, da li je bolovao, je li pokazivao bilo kakve znake depresije, rastrojstva ili rasejanosti, da li se čudno ponašao, je li bilo nagoveštaja da će se nešto nepredviđeno dogoditi. Kakav je, uostalom, bio muž, otac, prijatelj. Eleonora Poš nije umela da odgovori ni na jedno od ovih mnogobrojnih pitanja.
Kako je Despot Poš nestao na putu kroz tuđu državu, slučaj je primio obeležja međudržavne pretrage, i značaj koji ponekad može da se izrodi ni iz čega. Dani su prolazili, nedelje, pa i meseci počeli da se rube, a priča o nestanku Despota Poša nije prestajala da zaokuplja pažnju javnosti. Ne postoji zanimljivija priča od one koja nema kraj, a još je intrigantnija ona koja ih ima bezbroj. Ova priča je ispunjavala sve uslove da ne bude zaboravljena, ali baš onda, kada se činilo da polako tone u zaborav, Eleonora Poš je neočekivano dobila pismo koje joj je poslao Despot Poš sa onoga sveta. Tek slegla prašina se nanovo uskovitlala. Naravno, uz analize postojećeg stanja, i rekonstrukcije mogućih događaja, pokazalo se da već poznata biografija Despota Poša i nije tako uobičajena i nezanimljiva.
Pronađene su Despotove nadahnute beleške o strastima, prvenstveno prema ženi kao fenomenu njegove najtajnije, ali i najtrajnije opsesije. Ovi zapisi su zbunili analitičare, sklone da uzročno-posledične veze sagledavaju uvek u ustaljenom crno-belom okviru. Takođe je pronađeno nekoliko svezaka autobiografsko-dnevničkih zapisa, u kojima se, prema tvrdnji Despota Poša, njegov minuli život, i ne samo njegov, odvijao u nekoj vrsti sna, bolje reći nesvesnosti, a snovi nisu baš uvek lepi i blagougodni, i ne znamo, kako on reče, da li dolaze od Gospoda ili od Đavola. Prema njegovim zapisima, kada se probudio iz višedecenijske kome, zapanjen istinom koju je tek tada sagledao, shvatio je da je život već prošao, i da on jedva vegetira priključen na aparate za održavanje života; da je kraj sasvim blizu i izvestan; da silno boli samospoznaja poniženja zbog prevare kojoj je slepo verovao, i da je minulo vreme zabluda, gde je manje-više kao i svi ostali izgubio najlepši deo tog istog života, ne dodirujući onaj pravi kakav je trebalo živeti. Opsena, dakle, koja je nudila samo imitaciju života, nije davala smrtnicima poput njega nikakvu šansu da makar na kraju tog puta dođu do prosvetljenja koje opravdava smisao postojanja.
Poruka koju je tako slao, bila je intonirana kao upozorenje da su ljudi na ovim prostorima bez izuzetka živeli u prividu, verujući da sve što se oko njih dešava čini splet jedne bajkovite realnosti, kakve nigde u svetu nema, dok je u stvarnosti to bila jedna otužna priča ispranih mozgova, priča u kojoj je i sam bio učesnik. Jednom, predviđao je on, kada se ljudima dogodi osvešćenje, i kada dođu sebi, a to će biti uskoro, shvatiće da su svoju mladost, snagu i lepotu istrošili u snovima, u praznom hodu, i da su se nalazili poput njega, Despota Poša, u komi, uljuljkani besvesnošću, tačnije u nepomičnosti, daleko od jave, kao što je on sam živeo, izvan stvarnog sveta, do noći kada je na putovanju zauvek ušao u maglu.
Ovo što je on beležio treba ostaviti kao opominjuću poruku kiptećoj mladosti, koja je bila tu pred vratima nove epohe. Poruka mora biti afirmativna, lišena košmarne zaostavštine prošlosti, i svake priče koja obmanjuje i truje život.
Uz brojna svedočenja ljudi koji su poznavali Despota Poša, lagano se iskristalisala jedna, po svemu drugačija slika o ovom, kako će se videti, zaista neobičnom čoveku. U autentičnost pisma sa onoga sveta se sa pravom moglo sumnjati, ali takođe nije bilo dokaza da ga nije sročio i poslao lično Despot Poš. Niko ne može odrediti koliko vremenski traje putovanje od života do večnosti, a pogotovo ne putovanje junaka ove priče.
Priča o stvarnom životu, nestanku i mogućem životu Despota Poša, ovde je ispričana na način na koji se možda zaista odigrala, ili je najbliža istini koju znamo. Mozaičke kockice nije bilo sasvim lako spojiti u celinu koja bi zamenila stvarnu sliku života gospodina Despota Poša. Uostalom, čitaoci je mogu čitati kao svako neobično ili zabavno štivo. Čitalac mora da uđe u priču da bi poverovao u njen sadržaj, i da je povremeno oblikuje onako kako to sam želi, bez pretencioznih sugestija naratora, ili bilo koga sa strane.
U ovom slučaju pouzdano se znalo da je noć u kojoj je nestao Despot Poš bila maglovita; da njegovo telo nikada nije pronađeno; da je priču svoga života sam ovekovečio mnogo pre ovog događaja, tačnije pričom prošlosti ostavio je da hrani budućnost u kojoj njega neće biti; da je svoje dnevničke zapise krio od svih koji su ga poznavali; da je spise slučajno pronašla njegova supruga Eleonora; da je prvo nju, a onda i mnoge druge sadržaj ovih zapisa naprosto šokirao.
Svi su verovali da se baš u tim zapisima nalazio odgovor na pitanje kako i gde je nestao Despot Poš, kao i to da li se zaista svojim ukućanima javio pismom sa onoga sveta, ili je to bila šala nekoga ko je hteo da se iz ko zna kakvih pobuda naruga zabrinutim ukućanima, i svima ostalima koji su bili upleteni u kreiranje ove svakako neobične pripovesti. Grafolozi su utvrdili da je pismo koje je javnosti dato na uviđaj, i koje je dobila Eleonora Poš, a navodno ga je doneo golub pismonoša, zaista pisano rukom nestalog Despota Poša.
Problem je predstavljala činjenica da se nije moglo znati vreme nastanka pisma, niti se moglo odrediti mesto odakle je pismo upućeno, tim pre što je pismo zbilja doneo golub pismonoša na kućni prag komšije golubara, a ovaj ga je, ne bez čuđenja, uručio Eleonori Poš.
Pismo sa onoga sveta su objavile sve lokalne novine. Doduše, bilo je zloupotreba od strane medija i nesavesnih pojedinaca, koji su stalno iznosili nove, mahom izmišljene detalje, pothranjujući maštu radoznalog sveta. Gospođa Eleonora je tužila lokalnog pisca V.M.L., koji je bez njenog odobrenja famozno pismo objavio u svojoj knjizi, iznoseći vlastito viđenje nestanka Despota Poša. Ova, kako je ona tvrdila, nebulozna priča, samo je pojačala njenu duševnu patnju, nanevši joj dodatan bol i štetu, a piscu materijalnu i svaku drugu korist. Pisac je osporio optužbe gospođe Eleonore kao neosnovane, ishitrene i smešne, uveravajući da se ovde radi o hiru ostavljene žene čija je sujeta povređena. Na kraju, ni gospođa Eleonora nije imala dokaze da je pismo baš njoj upućeno. Zapisivač je tvrdio da se Despot Poš zaista nalazio, ako ne na onom svetu, a ono u nekom paralelnom, izvan ovog koji smrtnici poznaju, i da je baš njega odabrao da priču, kakva je ona izvorno bila, predoči javnosti. I sam Despot Poš je zapisao da se nalazio većim delom zemaljskog života u komi, ili simboličnoj nepomičnosti, gde je dominirala njegova podsvest, a koju je on i nakon nestanka, putem neobjašnjivih elektromagnetnih talasa, u vidu jasnih poruka, slao piscu, ili tačnije, zapisivaču-mediju, koji će bez pristrasnosti i preteranog pametovanja sve to na pravi način uobličiti i transponovati do onih kojima je priča namenjena.
Postojale su, dakle, dve paralelne pripovesti o njegovom životu - jedna koju su svi znali i - druga o kojoj niko ništa nije znao do pojave Despotovih dnevničkih zapisa, a bilo je, naravno i bezbroj sporednih pričica čiji se tragovi nisu mogli pratiti. Uputno bi bilo da se ovde zadržimo na dvema glavnima – na sadašnjoj, koju navodno Despot kazuje, a zapisivač beleži, i – na onoj koju je mnogo ranije junak ove pripovesti zapisao i ostavio kao zaveštanje. Čitalac će već videti da je i prema jednoj i prema drugoj verziji Despota Poša samo strast dovela u maglu, ma kako to metaforički i metafizički zvučalo, ali treba znati: strast vodilja ima samo jednu ruku, druge nema kojom bi vođenog vratila na bivše staze.
2.
Kad je reč o nestanku Despota Poša, još jedan događaj je dolio ulje na vatru, dajući time ovoj već pomalo istrošenoj priči snagu nezaborava.
Da je u malom planinskom gradiću Vins Gardenu, na obroncima Alpa, susedne države, registrovan prvi slučaj kanibalizma, doduše osujećen u pokušaju, u čitavom regionu pa i šire - vest je odjeknula kao tempirana bomba. Ovaj šokantni događaj sa elementima horor filma uzbudio je duhove, ne samo jedne uspavane provincijske varoši, već je sablaznio i puritansku Evropu. Vest se posredstvom elektronskih medija munjevito prenela širom planete, stičući interkontinentalnu slavu. Novinari su sa svih strana pohrlili da se na licu mesta uvere u istinitost ove, mora se priznati, senzacionalistički intonirane informacije. Novinski stupci su osvanuli sa fotografijama usnulog alpskog gradića, a razgovori sa čelnicima grada, i ponajviše sa slučajno odabranim stanovnicima, upotpunjavali su misteriju neverovatne priče.
Grad u podnožju planina, nalazio se u kružnici i bio je podeljen sa dva široka bulevara koji su se u samom centru ukrštali. Na trgu se izdvajao kameni stub u obliku obeliska, postavljen u nekim davnim zaboravljenim vremenima, koji je u retkim sunčanim danima bacao duge senke na trotoar i služio kao prirodni časovnik.
Na periferiji grada, u jednoj od kuća, koje su sve ličile jedna na drugu, domaćin, čiji se identitet zarad istrage držao do daljnjeg u tajnosti, sa inicijalima V.A.M., pozvao je komšije i prijatelje na gozbu, povodom nekog njemu značajnog datuma. Jedan od suseda je bio zadužen da iseče meso i aranžira ga u velikim ovalima i pripremi za posluženje. Čovek je doživeo šok kada je među raspolućenim lubinama ugledao ispečeno ljudsko telo. Istrčao je uspaničen iz kuće i slučaj odmah prijavio policiji. Nakon munjevitog uviđaja, V.A.M.* je uhapšen, a u ostavi za hranu je zaista pronađen leš ispečenog čoveka. Osumnjičeni je u početnoj istrazi izjavio da je zaprepašćen i da ne zna otkuda leš u njegovom spremištu za hranu, te da je potpuno suluda svaka pomisao na to da bi on nudio ljudsko meso kao posluženje. Sva pečenja je naručio u jednoj gradskoj pečenjari, meso su doneli terenski radnici, i zar bi nakon svega stavljao sebi omču oko vrata tako što bi pozvao komšiju da tranžira meso! Šta je tu istina, to sam Bog zna, mada se sa ovim slučajem ime Gospoda nije moglo dovoditi u vezu. To je zasigurno bilo delo neke mračne sile, govorio je osumnjičeni, a u sprezi sa nekim umobolnim stvorom, koji je uništio ugled njegovog časnog doma, a na neki način i ugled grada u kojem se ovo užasno delo dogodilo. Nakon početne istrage, umesto da se odmotava, klupko ovog slučaja se sasvim zamrsilo. Telo nesrećne žrtve je bilo tu kao nepobitan dokaz zločina, okrivljeni koji je poricao krivicu takođe, ali valjanih odgovora koji bi osvetlili mračnu stranu ove priče nije bilo.
Ko je, kada i zašto ovaj monstruozni zločin sproveo u delo? Okrivljeni je bio ugledni stanovnik grada, mirni porodični čovek bez ikakvog kriminalnog dosijea. Svi dokazi o njegovoj mogućoj krivici stajali su na staklenim nogama. Najzad, telo žrtve je moglo biti krišom dopremljeno. Ali zašto baš u kuću gospodina V.A.M., bilo je jedno u nizu pitanja na koje nije bilo odgovora. Patolozi su utvrdili da je telo zaista bilo ispečeno, da se vrtelo na ražnju, i nije izgorelo u požaru, ili na neki drugi način. Međutim, nije bilo ni valjanog dokaza da je ispečeno u gradskoj pečenjari, i tu se svaki trag gubio u lavirintima ove nerešive enigme. Nakon obimnije pretrage, utvrđeno je da se nijedan stanovnik Vins Gardena ne vodi kao nestao, da takvih nema ni u okolnim gradovima. Čak su otkopavani sveži grobovi i grobnice kako bi se videlo da možda nekakav ludak (jer sigurno je to bilo delo nekog umobolnika) nije kojim slučajem oskrnavio ova staništa večitog počinka. Jedino je nekoliko dana pre ovog događaja lokalnoj policiji Vins Gardena bio prijavljen nestanak stranog državljanina, čiji je auto pronađen smrskan u provaliji nadomak naselja. U kolima nije bilo žrtve udesa, niti bilo kakvih tragova, izuzev dokumenata i poslovnih papira, na osnovu čega se saznalo da je vlasnik automobila bio Despot Poš. Telo pronađeno u domu meštanina beše obezglavljeno, što je dodatno otežavalo istragu eksperata i veštaka protetičara, koji bi na osnovu otisaka zuba mogli da odrede identitet žrtve. Tako se samo nagađalo da se u ovom slučaju radi o telu nestalog Despota Poša.
Čak i da je ova tvrdnja bila tačna, nikome nije bio jasan motiv zločina. Razumljivo bi donekle bilo da je učinjeno razbojništvo iz koristoljublja, ili recimo osvete. Ovako ispeći čoveka, e, to niko nije mogao da shvati.
O nestanku Despota Poša, i pre ovog događaja, nadugačko i naširoko danima je pisao Zavičajni glasnik, a kako je priča iznenada dobila transfuziju koja joj je ulila besmrtnost, list i njegovi analitičari skoro svakodnevno su davali sve novija i novija tumačenja ovog i svih događaja koji su mu prethodili. Odmah se posumnjalo u pretpostavku da je telo Despota Poša pronađeno na ovakav način. Analitičar je na kraju poslednjeg izveštaja dao prilično ubedljivo objašnjenje po kome se najverovatnije radi o dobro smišljenom marketinškom potezu, mada krajnje neumesnom. Vins Garden je po svemu bio jedno dosadno, nezanimljivo turističko mesto. Slepo crevo u srcu Evrope. Nešto se moralo učiniti, i nakon ovako sročene bizarne reklame (a u svetu reklame sve je moguće i sva sredstva su dozvoljena) sigurno je trajnije skrenuta pažnja na ovo do tada nepoznato mestašce. Najzad, bila lažna ili istinita, ova vest je pokrenula lavinu, ali ne onu sa vrhova Alpa, već jednu drugu, koja se ka ovom gradu sa svih strana valjala, potpuno bazopasnu za žitelje grada. Mnoštvo znatiželjnih posetilaca donosilo je dobit zbog koje su se mogle podnositi i kritike i osude, ali kako dokaza o tome ko je počinilac zločina nije bilo, nije se mogla stanovnicima Vins Gardena pripisati kolektivna krivica.
Šta god da je bilo u pitanju, takođe se nije moglo osporiti postojanje ispečenog ljudskog tela. I ovi užasni snimci su se napokon kao neoborivo svedočanstvo pojavili u štampi. Svakako, mesta za sumnju nije bilo. Obdukcija, mnogobrojne analize DNK, i sve ostale pretrage izvršene na telu žrtve, nisu urodile plodom. Samo je igrom slučaja ova kanibalska svetkovina bila sprečena. Ostaće u policijskim dosijeima i hronikama, i ne samo u njima, zabeležena još jedna misterija, koja je u praksi potvrđivala teoriju zla i postojanost užasa. Misterija koja prati ovakve nepojmljive događaje ostaje da živi u vremenu i trajanju, uz mogućnost da se neprestano obogaćuje fantastičnim detaljima ljudske mašte, i time hrani samu sebe.
Pretpostavka (jer dokaza nije bilo) da se radi o nestalom Despotu Pošu je odbačena kao neosnovana, nakon što je u javnosti obelodanjeno njegovo pismo sa onoga sveta. Bilo je doduše onih koji su tvrdili suprotno, da je pismo moglo nastati i pre spaljivanja; da je Despot Poš bio član neke od mnogobrojnih sekti kojima se nije moglo ući u trag, i koje se bave mračnjaštvom, kao i ispiranjem mozgova labilnih osoba i primitivnog sveta; a možda se radilo o nekakvom ritualnom činu spaljivanja i prinošenja žrtve. Mnogo toga još je bilo rečeno, ali kao i sve ostalo, i to su bila nagađanja radoznalog, pomalo zlobnog, a ponajviše dokonog sveta.
U ovoj pripovesti postoje dva Despota Poša. Jedan, čija biografija počinje njegovim nestankom, koji se na kraju javio pismom sa onoga sveta, i drugi, koji je za sobom ostavio jasno ispisanu biografiju minulog života. I za jednu i za drugu priču se može tvrditi da su izmišljene i da se, pošto nema glavnog aktera priče, istina ne može znati. Većina priča se rađa i umire na putu do istine. Možda je takav slučaj bio i sa ovom. I na kraju, ili na početku, svejedno, (jer ko može odrediti tokove i smernice ovako neobične i zamršene priče) verovatno najbliže istini leže odgovori koje je u jednom narativno-ispovedničkom maniru sasvim iskreno izneo Despot Poš u svojim dnevničkim zapisima.
U svakom slučaju, istina je bila tamo negde...
3.
Prašina uskovitlana nestankom Despota Poša nije mogla ni lako ni brzo da se slegne. Konfuzna priča, prepuna nejasnoća i nedorečenosti, na momente ispričana zbrda-zdola, nepovezana i bez jasnih argumenata koji bi išli u prilog njenoj verodostojnosti, nije uspevala da zadovolji bilo koje racionalno tumačenje samih događaja koji su joj prethodili.
Na jednoj strani su bile neoborive činjenice: Despot Poš je nestao; pronađen je njegov smrskani automobil u provaliji; pojavilo se i to famozno pismo sa drugoga sveta; u neposrednoj blizini mesta udesa, u gradiću sa nekoliko hiljada stanovnika otkriveno je nepoznato, ispečeno ljudsko telo; a na drugoj strani gomilale su se bezbrojne mogućnosti rešenja ove, kako je rečeno, prilično zamršene pripovesti.
Ubistva, samoubistva, svakodnevne nesreće, nestanci ljudi i otmice, trgovina robljem i ljudskim organima, ratovi, terori, stradanja, pojedinačna i masovna, male i velike role užasa, na kiptećoj sceni sveta u stalnoj tranziciji, bile su uobičajene pojave sa kojima se u savremenoj priči čovek svakodnevno suočava. Čitav spektar pomenutih ili prećutanih užasa kod većine potpuno otupljuje osećaj gnušanja, sažaljenja, straha ili brige, na kraju i želje da se u to poveruje i da se svemu stane na put. U praksi se nebrojeno puta potvrđivalo da je zlo, kao i dobro, za mnoge jedini motiv i životna inspiracija. U slučaju Despota Poša sve je bilo drugačije. Pažnja je odmah na početku fokusirana na pojedinca, začinjena misterioznom pojavom pisma sa onoga sveta i još bizarnijom pričom o pečenom ljudskom telu, koje je lako moglo biti Despotovo, i navodnoj pojavi kanibalizma u delu potkontinenta koji se od davnina zorio moralnim čistunstvom i zavidnom kulturnom tradicijom. Tako je priča samu sebe izdvojila iz okvira opšteg mesta, svakodnevice i prepoznatljivosti, nastavljajući da živi život nestalog Despota Poša, i da se šepuri u slavi, koja njega, ma gde bio, na ovom ili onom svetu, nikada nije dodirnula.
Pripovest bez kraja ima šansu da se stalno vraća počecima, nudeći bezbroj mogućnosti, kao u jednoj beskrajnoj šahovskoj partiji koja završava večitim remijem, dok igrači, u žaru borbe i nadmetanja, previđaju ovu mogućnost i ne odustaju od igre. Tako, partija šaha sama za sebe nastavlja da ponavlja u beskraj besmisleni sled poteza, iako aktera koji su je započeli odavno više nema u igri. Despot Poš je sebe doveo u poziciju figure koja je pod večitim šahom slučaja i nemogućnosti da se oslobodi začaranog kruga. U jednoj takvoj bezvremenoj partiji svi mogu da uzmu udela i da igraju do mile volje, i kad god zažele.
Otuda u ovoj priči o životu i nestanku Despota Poša, svaki radoznalac postaje samo još jedan u nizu bezimenih majstora igre, koji će, kako se god pripovest bude odvijala, vući istovremeno paralelne poteze vlastite priče, i po svom nahođenju osmišljavati njihov redosled. Izvesno je da će ova igra skrivalica trajati do poslednje stranice ovih zapisa, ali sa njenim krajem ona neće biti završena. Novi dan, novo buđenje, nagoniće buduće igrače analitičare da se okrenu još neistraženim varijantama i mogućnostima, koje će hraniti njihovu maštu, sa nadom da se rešenje ove zagonetke nalazi u nastupajućem danu i novom sledu nepredvidivosti.
Uostalom, zar nije beskraj utkan u cilj svake igre i svake priče! Ako se jednom tako nešto dogodi u realnosti, takav će napokon biti i život. Beskrajan.
O tome oduvek na isti način sanjaju i dobročinitelj i zločinac.
Pismo sa onoga sveta
Grad ima reku i devet mostova, opasan je planinama, pun je ptica. Planine su severno od grada, udaljene toliko da su konture vrhova uočljive, ali nedovoljno jasne, uvek u blagoj izmaglici, bio dan sunčan ili tmuran. Sve što se može okom videti pripada gradu, pa i ono što se ne da videti. O pticama nije mudro govoriti. One su deo uspomene, odnosno sna. Reka je, za razliku od planina i ptica, tu na dohvatu, vijuga između uredno poređanih kvartova. Voda je u njoj bistra, nezagađena i prozirno plava. Ribolovaca ima sa obe strane, i nijedan se ne vraća bez ulova. Oko reke vlada tišina. Voda je mirna i nečujna poput jezerske, i samo plovak koji matica nosi ukazuje na njen tok. Njen vodostaj se menja po potrebi stanovnika. Naravno, sve to ona sama reguliše. U njoj nema virova ni nekih drugih opasnosti. Dubina je svuda ravnomerna – nešto iznad čovekovog pojasa. Temperatura vode se takođe menja po potrebi – i danju i noću u službi je čovekovog tela. Kad dete zagazi, vodostaj se naglo snizi. Čim odrasli uđu, nivo naraste. Začudo, kupača ima više noću. Tada se ljudi kupaju bez odeće. Noći su prijatne koliko i dani. Ali, nije samo reka neobičnost grada, kuriozitet je i u umerenosti, a ona je sveprisutna. Ništa nije suvišno i nepotrebno. Funkcionalnost se nalazi u svemu što okružuje žitelje ovog grada. Grad nema velikih sportskih arena. Igrališta postoje, zavisno od interesa stanovnika. Raspoređena su u južnoj četvrti grada.
Inače, grad je sagrađen na prostoru savršenog kruga, sa dve glavne široke ulice, moglo bi se reći bulevara, koji se u centralnoj tački ukrštaju, stvarajući krst, i tako dele grad na četiri istovetne parcele. Iz glavnih ulica (koje su bezimene kao i sve ostalo u gradu) račvaju se male poprečne ulice i uličice, oivičene živom zelenom ogradom. Namernika uvek odvode tamo kuda je pošao, neprimetno beže u luk i ponovo izlaze u jednu od dve glavne ulice.
Grad nema sudnicu. Zakoni ne postoje. Čuvara reda nema. Svako ima svoje lične zakone i samokontrole. Harmonija nametnuta spolja prenosi se na svakog žitelja grada. Nasilje ne postoji ni u kakvom obliku. Sloboda kretanja, mišljenja i delanja je apsolutna.
Žene su lepe. Ljudi smerni. Na koja god vrata da se zakuca, gosta dočekaju osmeh i dobrodošlica onoga ko se tu zatekao. Svaka kuća, svaki stan, ima sobu ili dve namenjene slučajnim posetiocima. Slobodnog prostora je dovoljno, i osećaj teskobe ne postoji. Vlasništva nema. Dobra su opšta i svako ima pravo na sve. Skoro da nema potrebe da se dva puta zanoći na istom mestu. Gde god da se čovek zadesi, čeka ga ono što je ostavio tamo gde je prethodne noći bio. Grad je bez crkve i drugih znamenja, karakterističnih za mnogobrojne verske zajednice iz sveta kakvog ovde nema. Svaki pojedinac svog boga nosi u sebi, i nad njim vrši trajnu kontrolu. Ako je Bog univerzum, onda je još manji razlog za njegovo obožavanje. Jedine religije koje postoje jesu tišina, spokoj i harmonija. I da nije života, izgledalo bi kao da se sve preselilo u drugi svet, svet mrtvih.
Grad nema bolnice, ni škole. Znanje i želja za saznanjem stvar je individualne potrebe. U svakom stanu se nalazi biblioteka, i uvek se može naći knjiga koja je potrebna. U centru grada, na mestu gde se ulice ukrštaju, smešten je otvor nalik toboganu koji beži negde u dubinu. Tu, kada dođe vreme, dođu starci, sednu i lagano klizeći, kao da odlaze u san, nestanu u vrtlogu. Šta se dole nalazi, to niko ne zna. O tome se ne razmišlja. Odgovori koji su potrebni i od koristi sami se nameću. Priča se da starci na drugom kraju izlaze kao deca. Misterija života se nastavlja. Krug se zatvara - zatvara ga smrt, a otvara novi život. Igra koja traje bez prestanka. Jednostavnost dominira u svemu. Veruje se da su tajne ostavljene za druge svetove. Ovde ih nema.
Grad ima samo jednu manu. Iz njega nema izlaza. Možda jedino ptice znaju put. Ali, putevi ptica su nevidljivi i neuhvatljivi, kao što su putevi snova. U nekom davno minulom vremenu, jedan stanovnik grada umalo je izašao. Kretao se u snu, i kada je zakoračio na stazu koja odvodi iz grada, oglasila se lavežom njegova senka.
Čovek se probudio i put je nestao.
Ovde su svi prijateljski nastrojeni. Reči su suvišne, retke, samo ponekad osmesi umesto reči govore. Ptice su pitome, sleću kad poželite i ne beže ako ih milujete. Moj ljubimac je jedan prelepi golub...
... Ovaj zapis (u lokalnim novinama naslovljen kao Pismo sa onoga sveta), prema tvrdnji živopisca i golubara Luke V. Podgoričkog, doneo je golub pismonoša. Tragajući za vlasnikom i pošiljaocem, dao je oglas u novinama sa sadržinom pisma. Golubar Luka nije voleo da u svome jatu drži tuđe golubove, imao je svojih tajni u dresuri, a iz iskustva je znao da se golubovi lutalice ponašaju drugačije, a mogu u novom jatu izazvati pravu pometnju. Potom se redakciji javila izvesna gospođa Eleonora Poš sa tvrdnjom da je pismo poslao njen nestali muž. Objasnila je kako je nestao negde u Alpima. U nekoj provaliji pronađen je slupan automobil njenog muža, ali tela nije bilo nigde i pored najobimnije pretrage. Pronađena su dokumenta i poslovni ugovori. U automobilu nije bilo tragova krvi, samo je gospođa Eleonora prepoznala komad purpurne tkanine, koji je poticao od postave sa odela njenog nestalog muža. Pronađen je i njegov ručni časovnik. Kazaljke behu zaustavljene na 2 časa i 45 minuta. Ona nikada nije poverovala da je on nastradao u toj nesreći, iako svi ostali u to behu sigurni. Bilo je i drugih priča, pa čak i one da je njen suprug Despot Poš živ ispečen. Slutila je da je to opet neka njegova podvala i obesna igra, kako bi ih sve unesrećio. Verovala je da će se on kad – tad pojaviti i kleknuti pred njom da je moli za oproštaj. Posetila je golubara Luku i tražila od njega da po istom golubu pošalje poruku nazad, kako reče, ''u svet odakle je ta ptičurina doletela''. ''Kamo sreće da su ga članovi neke mračne sekte zarobili, ispekli i pojeli''-govorila je u besu. Na veliko razočaranje gospođe Eleonore, ptica je leteći s porukom vezanom za nogu napravila nekoliko krugova, a potom udarila o zid obližnje kuće i stropoštala se mrtva. Golubar je podigao beživotno telo i ne bez čuđenja zaključio da je ptica u letu oslepela. Još veću zabunu izazvao je pogled na papir, sa koga je zjapila belina i ništa više – sve reči behu nestale.
