Moja uzaludna traganja za suštinom života, za smislom čovekovog postojanja, pitanja na koja nikako nisam nalazio odgovor, u toj noći su postajala nevažna i besmislena. Sonja je znala odgovor na svako moje pitanje. Ona je bila odgovor. Šta god da je u toj noći zahtevala od mene, čini mi se da bih bez pogovora uradio. A nije tražila ništa. Bio sam stranac, zalutao načas u predele njene stvarnosti. I nije slutila da sam bio omađijan ovim trenutkom dodira lepote, trenutkom u kome zbilja nadmašuje svaku fantaziju. Anđeli nemaju takvu lepotu kakvu sagledava naše oko u trenu otkrića ljubavi. Recitovao sam ''Mostarske kiše'' Pere Zupca, Velesa Perića ''Mesec svinga od mesinga'', Braninu pesmu ''O prokleta da si ulico Rige od Fere'', sonete Feliksa Arvera, elegične pesme Lesa Ivanovića, tugovanke Vitomira Nikolića, Njegoševu ''Noć skuplju vijeka'', Drainca, Disa, Dučića, Miljkovića, Puškinovu ''Tatjanu Onjeginu'', govorio odlomke iz ''Tvrđave'' i ''Derviša i smrti''. Sve su to bile moje pesme, moje najdraže pesme i priče koje su, nažalost, pre mene napisali drugi. I bio sam ponosan što je jedan Meša u ''Dervišu'', ili Andrić u ''Znakovima'', ili Kiš u ''Peščaniku'' i ''Ranim jadima'', svi ti veliki pisci (a da to nisu znali) plagirali u svojim knjigama moje najskrovitije misli, iznosili ideje i stavove o životu istovetne mojim. Bio je to njihov problem, a ne moj, i tada ih nisam poštovao samo zbog toga. Njihove godine su bile hitrije od mojih, ali vreme je bilo na mojoj strani. Uloviću i ja jednom neku misao za kojom bi i oni zažalili, mislio sam. I niko od njih, baš niko, bio sam u to apsolutno ubeđen, nije ni dodirnuo, pa čak ni video delić slične lepote koju sam ja ove noći ispijao u izobilju. Veličina lepote data je u nedodiru. To što čovek svoju destruktivnu prirodu na kraju uvek usmeri na nipodaštavanje i rušenje te svetinje, ne znači da je ona izgubila svoju opsenjivačku moć i snagu kojom je plenila i osvajala i svetove i ljude i prostore. Postoje lepote koje miruju i one koje se kreću. I uvek će ona koja se kreće odisati mirom, a ona druga, naoko zatočena nepokretnošću, biće oplemenjena pokretom. U jednom trenutku iz prelepih Sonjinih očiju potekle su suze.
Nije ih brisala, i nije se izvinjavala zbog njih. Mislio sam da plače zbog osećanja tuge i gubitništva, pa čak i nemoći da se suprotstavi zahuktalim zamkama života. I naravno, pogrešio sam u pretpostavci. Kasnije mi je Sonja objasnila da je plakala zbog sreće. Nije sebi umela da objasni šta je u njoj pobudilo takvo osećanje. Da li je to bila moja beskrajna priča, ili nešto što se naprosto osećalo u tom skučenom prostoru Nadeždinog boravišta. Možda je to bila muzika, zvuci gitare, pesma, osećaj prijatnosti u društvu nekoliko osoba koje ništa nisu tražile, osim malo svetlosti u tamnom tunelu svojih života. Osetila je blesak u srcu, onaj isti koji je i mene pogodio. I njen strah i nemoć, i razočaranje minulog dana, sve je utonulo nepovratno u zaborav. Istina se sama od sebe razotkrila, iskočila iz slepila i odahnula. Ne, nije ona volela, i nije bila voljena. Njeno telo je bilo mamac, kao i uvek do tada, ali samo telo. A ja sam nju posmatrao drugačije. Posmatrao sam je ne krijući divljenje, otvoreno i bez straha, kao što se posmatra prvi sneg, ili jezero u kome se ogleda okolni pejzaž. Pogledom koji ne zagađuje, koji signale dobija iz dubine duše. Kome se veruje. Osetila je moju beskonačnu čežnju da je dodirnem, znala je da ne želim njeno telo, već nju čitavu, ne kao posed, već kao radost, snagu, sreću, istinu života. Znala je da su reči koje sam u ovoj noći govorio svima, samo njoj bile upućene, sve je tako jasno osetila, i nije se ove nepoznate spoznaje uplašila, nije ustuknula. Okrenula se u trenu novom izazovu. Prvi put je verovala u nešto što još nije imalo imena, i što će se jednom zvati ljubavlju.
Stanovala je u blizini popularnog ''Kolarca'' i zoru smo dočekali ljubeći se u obližnjem parku.
Bio sam presrećan kada je prihvatila da je otpratim do stana. Svetlana je ostala da spava kod Nadežde, koja nas je ispratila do izlaza zgrade, zaverenički se smešeći.''Dugujete mi oboje po čokoladu'' – kazala je pre nego što se udaljila.
Nikada nisam verovao u ljubav na prvi pogled. To se samo dešavalo u Tolstojevim pričama, ili u romanima pisaca romantičara. Tako sam barem mislio dok te noći nisam upoznao Sonju. Kad god se držimo nekakvih teorija i pravila, koja se pretvaraju u principe, život nas demantuje neočekivanim otrežnjenjem i buđenjem iz zanosa, kome smo do tada pripadali. Osetio sam kako sam Sonju zavoleo onom iskonskom, čežnjivom i neutaživom ljubavlju, u trenu kada je posegla za mojim oznojenim dlanom, u šetnji parkom koji ove zore nije imao posetilaca. Ne postoji začin koji ima slast prvog poljupca, u trenutku kada srce preuzima sve ostale funkcije u organizmu, čak i razuma.
Milion ćelija počinje svoju priču, milion dodira ustrepti kao lišće na jakom vetru, i dva tela postaju jedno, nedeljivo, uhvaćeno u mrežu strasti zagrljajem koji nikakva sila ne može razdvojiti. Rastajući se teška srca od Sonje zavetovao sam se da ovu devojku nikada neću povrediti, bilo kojom muškom laži.
Ljubav opstajava samo ako je gradimo na temeljima istine. Danas mnogo bolje sagledavam, nego što sam mogao u ono vreme znati, da istinu odabrati za svog saputnika i nije sasvim mudro, niti lako. Istina ima smisla i opravdava svoje postojanje samo dok joj laž duva iza vrata, i opominje je na svoje prisustvo. I ma koliko se trudili da istinu isturimo kao štit ispred sebe, laž uspeva bez poteškoća da pronađe put kojim je na kraju ruši i ponižava. Kada god primetimo kako istina posrće, moramo znati da je tada laž pridržava. Drugog objašnjenja nema. Šta god činili, laž će na kraju našu najubojitiju istinu učiniti sakatom, i mi ćemo se pomiriti sa činjenicom da smo tako i sami osakaćeni. Ostaje nam traganje za novom istinom, koja će nas ponovo oplemeniti, i vratiti nam one davno izgubljene pozicije, kada smo se kleli u čistotu, bilo da je reč o emociji, ili odnosu prema samom životu. Onog časa kada je laž presudila, bolje reći, zauvek zapečatila vrata moje i Sonjine ljubavi, laž je postala moj smrtni neprijatelj. Okrenuo mi se čitav svet, i sve u njemu, naopačke. Odlučio sam, shvatajući pravilo da je istina večiti gubitnik, da se protiv laži ne borim istinom, već još većim lažima. Tako sam napokon donekle uspevao da se uklopim u opštu sliku sveta, lišen emocije za koju sam nekada bio u stanju da sve žrtvujem i dam. Pa makar to bio i sam život.
Svaka priča ima svoj život kao i čovek. Svoje istine i svoje tajne. Lepo i ružno, i vek trajanja u kojem njena zanimljivost i britkost polako nestaju i blede. Ako na vreme nije ispričana i zapisana, njen bunt i odbojnost prema pripovedaču postaju dominantni; opire se i krije u ljušturi nedodira, a to što od nje ostane i ispliva na površinu, samo su bajati i beznačajni ostaci bivše priče. Ona lovi trenutak kada želi, i kada dozvoljava da joj se priđe. To je samo časak koji pripovedačev duh treba da prepozna i oseti, jer tada je priča u njegovom posedu, ali samo tada, svako naknadno nastojanje da se ona ukroti predstavlja puko naratorovo prisećanje, ne na ono što je priča nosila kao snagu i suštinu poruke, već nam otkriva samo puteve sa izbledelim tragovima, koji ništa ne govore o onome što je nekada moralo biti ispričano.
Pripovedač je, ma ko on bio, tamničar priče. Ona je uvek u okovima i iza rešetaka. Njena sloboda znači smrt pripovedačevu. U konačnost najčešće ulaze zajednički i u istom trenutku. Ponekad se priča ipak na vreme otrgne, dobijajući slobodu, oslobađa se okova tajne koja ju je gušila. Ona tada nadolazi i širi se kao plima, traga za drugim ljudima koji će je prihvatiti kao svoju. Zanimljiva priča zauzima svoje mesto u trajanju i vreme joj više ne može nauditi. Oslobođena stega ljudskog nesigurnog pamćenja, pobegne u neku knjigu gde se baškari i skriva, a opet se povremeno ukazuje radoznalcima, željna da s vremena na vreme izmeni tok stvari, ili upozori na zamke koje vrebaju na svim čovekovim putevima. Knjiga je san svake priče, jedino pravo utočište, njen zamak i trajan dom. Pobegla iz prošlosti, u sadašnjosti je skoro i nema, kao zvezda koja se hrani vlastitom energijom, zaklonjena velovima budućnosti, mami naše čežnjive poglede, koji uzalud tragaju za njenom materijalizovanom slikom. A priča je lepa i nedodirljiva kao i čovekova duša. Ravnodušno prihvatamo ulogu dželata u životu svake priče. Nije nam takva uloga nametnuta, to je naš odabir i tačka. Ubijamo i ljude i zveri, pa zašto ne bismo onda i priču ubijali? Za pričom koju smo iskasapili niko neće suzu pustiti. Samo se nadamo da za nama možda hoće. Sve bacamo na tu kartu. Izazvati sažaljenje po svaku cenu.
Sebičnost na delu. Skrivajući od sveta priče koje su nam obeležile i odredile život, posrćemo pod teretom tajni koje ove, umesto nas, nose, ali leka više nema, niti želje da se ovog bremena za života oslobodimo. Upornost naše čežnje da zaboravimo istinu, da je potisnemo u neki drugi svet, postaje vodilja za slepce koji, iako su mogli, nisu imali hrabrosti da progledaju. Na kraju se sve izokrene, i priča koju smo tolike godine kažnjavali ispijajući joj lepotu i njene životne sokove okrene se protiv nas, kao pijavica počinje da isisava našu snagu, uporno i bez odstupanja, postaje dželat, i sudija dželatu, koji je jednom davno i njoj presudio. Krug se zatvara u tački odakle je sve krenulo, u vrtlogu, koji sem pada i poraza njenim akterima ništa bolje nije mogao doneti.
Priču o meni i Sonji nisam na vreme ispričao. Pokušavao sam hiljadu puta i uvek ostajao na pola puta. Ako kažem reč, verovao sam, oskrnaviću lepotu tajne koju je ljubomorno skrivala moja ranjiva duša. Vremenom se izmešaju slike uspomena i događaja koji su obeležili bivšu stvarnost, zaboravljaju se značajni detalji – krvotok priče, i ne samo detalji, već i celina polako podleže korozivnom dejstvu minulih godina, kruni se i uranja u tajanstvene tmine zaborava, i tada, više u snovima nego na javi, dodirne nas eho nama drage priče i izgubi se u lavirintima enigme koju nazivamo životom.
Događaji koji su osmislili naš život preselili su se u priču vrednu pamćenja, samo u retkim prilikama odolevaju vetrovima zaborava. Pripovedaču je najlakše kada priča neku tuđu pripovest, koja ga ne dodiruje sasvim, mada svojom opsenom mami slušaoce. Priča koja je uzburkala našu strast i zatvorila dveri nezaboravne ljubavi, u sećanju uvek izazove setu i neraspoloženje. Otuda je retko pričamo. Nema leka od uspomena. Od sećanja koja oživljuju uspomene, još manje. Pa ipak, postoje trenuci kada se raskravi i omekša tvrdi omotač priče, i ona poteče kao reka odnoseći teskobu. Tada osetimo olakšanje kao da smo se oslobodili najvećeg tereta. Breme koje sam godinama nosio, rezvezalo se i tako je krenula priča o mom i Sonjinom susretu, ljubavi koja nas je oplemenila i unela svetlost u sivilo našeg života, učinivši i ovu pripovest neponovljivom i jedinstvenom. Kada sam najzad odlučio da progovorim, bilo je to na štetu same priče. Ipak, usuđujem se da je zapišem onako kako je sada pamtim, istina, u nešto uprošćenijem obliku, donekle obogaljenu mojim sebičnim nastojanjem da je sačuvam od radoznalaca, samo za sebe, jer priče koje otkrivaju naše slabosti, greške i predrasude dugo se pamte, ali i još duže skrivaju pred svetom, one su najistinitije ogledalo naše prevrtljive prirode. Razobličuju lik koji smo uporno godinama stvarali, izmaštan, nestvaran i beživotan. Za to vreme našeg skrivanja i bežanja od sagledavanja istine, priča nas lagano glođe iznutra, podsticana našim kukavičlukom, dovodeći nas do kraja, katkad pobegne u okrilje sna ili davne fantazije, i tako se njena uloga lažnog spasioca odigrava do poslednjeg trenutka našeg života. Sigurno je da se to ne bi dešavalo da smo se pripovesti okrenuli na pravi način, da smo je na vreme udaljili od nas, tako što bi bila zapisana, ili ispričana, ovako ona postaje nemi rizničar naših budućih košmara. Hranitelj čežnje koja ne umire. Uzročnik kajanja što nismo jednom, kada smo imali priliku, uradili ono što smo jedino mogli da učinimo.
Pogrešan korak nepogrešivo vodi ka ambisu, stranputici, nikako ka usponima i zadovoljstvu. Priča, ma koliko se krčkala u nama, ne daje prave odgovore, nije savetnik u koga se sasvim možemo pouzdati. Pouke koje nudi jesu bolne, ali one još više povređuju, i ne leče patnju, i ne potiru kajanje. Greh koji činimo, ili smo nekada učinili prema ljudima, ne može ni vreme, a kamoli priča, izbrisati. U čemu sam pogrešio uporno usmeravajući ka zaboravu tok priče o meni i Sonji, nikada nisam saznao. Pitanja su bila brojnija od odgovora. Na kraju bih morao da odustanem i priznam poraz. Priča je kao bezglavo biće tumarala od uspomene do uspomene, daleko od istine za kojom sam tragao. Najtužnije je kada ono šta nam se dešavalo u životu ne objašnjavamo samim životom, već istom tom pričom, koja ne može biti tumač istine o nama, niti branilac naših grešaka. Pripovest je samo upijač, lakmus, koji boji naš lažni život nepodnošljivom mračnom istinom, sunđer na čiju se površinu kači i lepi naša zla kob. Svestan da je gubitnik po rođenju, čovek prvo priči okrene leđa. I zašto bi, misli on, priči poverio ono što nije mogao životu? Valjda je život značajniji od priče.
Savršeni život bi bio onaj koji u svojoj prepunoj vreći nebrojenih događaja ne bi imao nijednu priču. Pogotovo ne onu koja bi otkrivala kakvi smo nekada u životu bili, i šta smo sve uradili da takvi više nikada ne budemo. Priča je kočija, i čovek drži dizgine u svojim rukama, ponekad i bič u zamahu, ali konjima koji vuku i čoveka i priču-kočiju, upravlja sudbina. I tu je nemoć čovekova u potpunosti iskazana, on će uvek biti sluga ovoga ili onoga, nikada gospodar, kakav je želeo da bude. I priča to zna, i ne pridaje značaj tome šta mi radimo. Greška je neminovna, jer naše mogućnosti su ograničene sujetom i pakostima, zlom i pokvarenošću.
Spasa nam nema, ma kakvu priču nosili kao štit ispred sebe. On će nas možda i štititi od napada spolja, ali će nas istovremeno ranjavati sa one strane koja je nama okrenuta. Lep je samo onaj dan koji je u našem sećanju izdubio rupu dovoljno veliku da se u njoj baškari i traje, u uspomeni, duže od mnogih godina koje su samo protrčale, i u magnovenju minule kroz naše bedne živote. Kada želja nadvlada svako drugo osećanje u nama, onda i sekunde nose trajanje večnosti.
Tada se uobličava i postaje dominantnom samo jedna želja, da se što pre dogodi ono što mora da se dogodi, ma šta to bilo, jer stanje iščekivanja postaje neizdrživo bolno. Klopka koju nam život postavlja nalazi se u budućnosti, nikako u prošlosti. Pa zašto onda, pitam se i danas, toj prošlosti uz hvalospeve dižemo spomenik, i zašto tako nezaustavljivo srljamo u njeno beživotno naručje? Možda samo zato da se obistini iskonska zla slutnja - ona je gonič od čijih bičeva ne možemo da pobegnemo. Tako uspevamo da strah od pada i poraza savladamo samo novim i svežijim padom i porazom. Klin izbijati klinom, istinu negirati istinom. U tome se krije tajna naših retkih pobeda, jer pobeda začas uzdigne i uzvisi pobednika, ali slast pobede je kratkog veka.
Pobeđeni pati u svakom slučaju. Kakvo je onda zadovoljstvo i čar pobede ako smo izazvali bilo čiju patnju? To treba da nas rastuži, a ne učini srećnim. A uvek je drugačije. Pobednik slavi tuđu nesreću kao najvažniju pobedu, i u njoj pronalazi korene zadovoljstva i vlastite sreće. Nije li to pomalo iščašeno gledište u osnovi istinskog suda vrednovanja stvari i pojava koje nam određuju životne puteve? Pobednik i poraženi morali bi da nose isto breme gorčine. I isto breme lepote i ushićenja. Pobeda i poraz imaju smisla samo ako im damo isto značenje. U svakom drugom slučaju čarolija igre biva besmislena. Nadmetanje se pretvara u borbu na život i smrt, i tu više nema lepote ni za koga. Istina je da su nadmetanje i igra utemeljeni u čovekovoj prirodi. Igra je potrebna da se sumanutom životu oduzme vreme, od vremena koje nam je preostalo na burnoj i nepredvidivoj klackalici istog tog života. Igra je ugodnije putovanje do kanačnosti. Prvi razred ili klasa u avionu, čiji će se motori ugasiti u letu. Mnogo je teže i nepodnošljivije otegnuto putovanje od smrti do smrti, koja je jedinstvena i jedino je ona trenutna. Pa i taj trenutak je dovoljan da je ne možemo otrgnuti od zaborava. Pamtimo je duže od života. Život je bol, a bol je žilav. Smrt to nije. Ona je produžena ruka sudbine, stavlja tačku na kraju rečenice koja okončava i priču nas samih. Staviti tačku na kraj ove prevrtljive životne pustolovine, na kraj balade o beznađu, ima li plemenitijeg zadatka? Zaista nema. Pomirimo se sa tim da smrt ne nagoveštava uvek nestanak života. Postoje mnogobrojni oblici smrti. Nas najviše pogađaju smrti prijateljstava, smrti lepote, i više od svega, smrti ljubavi. Istinski brodolomi u kojima stradaju samo dvoje ljudi, nikada više.
Sa Sonjom se bejah dogovorio da se nađemo u Knez Mihajlovoj ulici. Probdevena minula noć na nama nije ostavila samo tragove nesanice i umora. Nas je zbunjivalo ono što se baškarilo u budućnosti, bezimeno, iako snažno prisutno, ono što nismo mogli da imenujemo, što će označiti našu buduću javu. Strah od neizvesnosti je jedan od najubojitijih strahova, od njega se ježi koža, žmarci podilaze iznutra, razmile se kao mravi, krv proključa, vid se zamagli, kretnje postaju usporene i nervozne, reči pobegnu u ćutanje, i sve što nas tada obuzima, sliva se u nekakvu polaznu tačku, u čvorište strepnje, koja jedino može da reši ovu zagonetku života.
Sonja se pojavila tačno u minut. Nosila je kišnu kabanicu. Sitne kapi kiše behu orosile njenu kosu i lice, blistajući kao mali smaragdi koji osim lepote nose u sebi tako važnu tajnu same večnosti i zvezda, njenih vaseljenskih sustanara. Drhtao sam, ali ne od studeni. Ništa nisam rekao. Gledali smo se nemo sa snagom tek razbuđenog uragana. Dohvatio sam bojažljivo njen dlan, koji se slepio sa mojim, u dodiru koji se ne zaboravlja. Sevnule su varnice nove spoznaje, lepote i sreće, i mi smo tako mladi, bezimeni i izdvojeni od čitavog sveta zakoračili u budućnost.
Ali naša budućnost je nosila drugo ime. Njeno telo skrivala je odeća prolaznosti. A onda smo se i nas dvoje odenuli u ruho koje se jednom oblači i zauvek nosi. I zaista, nema veće simbolike prolaznosti od one kada Titanik, najmoćniji brod na svetu, sa keja uranja u more jureći u zagrljaj neumitnoj sudbini. Moj i Sonjin Titanik je na svoje kratko putovanje nezaborava krenuo iz Knez Mihajlove, osvajajući strmen Balkanske, na trenutak zastao u Lominoj ulici, na mansardi kuće u sobičku gde je načeta aura njegove nepotopivosti. No, tada nas dvoje nismo marili ni za ugodniji prostor ili bolje vreme. Vreme nije postojalo, a prostor koji je obznanio tek razbuđeno vulkansko jezgro ostaće i u budućim vremenima bezimen u izmaglici onoga što se tako munjevito dešavalo. Sonja je kazala:
-Kakva je to ljubav koju nismo krvlju okupali?
Odeća na nama je bila samo penasti štit koji je skrivao stid, ne telo.
Ona je završila tamo gde joj je i bilo mesto: u najtamnijem ćošku sobe, koja je najednom oživela hranjena vrtlogom strasti i pomame, kakva se samo jednom mogla iznedriti. U telu moje saputnice nije bilo ni trunke otpora, niti straha od onoga što je dolazilo. Želja je bila jedinstvena i jedna, i sve je bilo jedno u jednom. Nestali su polovi, granice, nasleđeni tragovi domaćeg, ili bilo kakvog vaspitanja, sve je tonulo u jedan neponovljivi plutajući san, gde su snevači dodirnuli večnost, kroz božanski zanos koji rađa nove svetove. Pokret tela je upijao onaj drugi pokret postajući jedno. Telo je uranjalo u drugo telo, otkrivajući istinsku neponovljivu misteriju života.
Strast vodilja, snaga nezaborava, čežnja nedodira, pretakala se u nerazmrsivo klupko ljubavi. Aleksandar u meni je dremao, nemoćan da reši ovo gordijevsko čvorište u nama. Lepota se rađala u trenu i u trenu umirala, nikada tako jaka, nikada toliko moćna.
Sonjino telo je mirisalo na mladost, na proleće, na ponovno buđenje davno zamrlog života, mirisalo je na sreću, nepojamnu i novu, i krv koja je potekla kao reka, stapala se sa posteljom, šireći isparenja koja su omamljivala, i nije bilo bola koji je mogao da nadvlada osećaj jednistvenog doživljaja, snagu lepote, koja je prkosila svemu što smo do tada znali, ili doživeli. Telo je znalo priču trajanja, govorilo je bez reči, samo je dahtanje dve pomahnitale zveri narušavalo tišinu i moć iskona. Vreme beše stalo, mirovalo je zatočeno telima koja su se presijavala u znoju, plamtelo žarom nenadanog otkrića koje ohrabruje, oplemenjuje i hrani. Sonja je bila vrtlog u koji sam propadao bez bojazni za život, bez straha od davljenja. Razum nije imao nijedno ime koje bi ga dodirnulo i opomenulo da ne okleva, i da treba da se dozove svesti. Postoje momenti kada čovek poželi da zauvek nestane u vrtlogu trajne konačnosti, u trenucima otkrića ljubavi, kada se dodiruje sreća.
Nikada pre, niti kasnije, taj osećaj posedništva nad srećom nisam imao. Sonja je plakala tonući u virove neizrecive požude, čiji se kraj nije mogao naslutiti. Raspolagala je mojim telom, mojim snovima, celim životom.
Nije bilo nijedne slike iz prošlosti koja bi pomutila ovu neizrecivu i tek otkrivenu viziju lepote. Ljubav rođena u trenu, pomela je sve prljavštine, sva razočaranja, sve gadosti godinama taložene u mojim nedrima, razbaškarila se, šireći svoje pipke do bezmerja.
Bilo je to obostrano osećanje radosti, ushita i sreće. Osećanje koje je samo takvo moglo da gradi iz temelja i da se suprotstavi nevidljivim rušiteljima sreće. Rađala su se dva nova božanstva, izvan materije, izvan prostora i dodira. Rađala su se u nama samima, bez želje da se otkrivaju pred radoznalim očima sveta. Imali smo tajnu koja nije mogla sebe da porekne. Krv beše probila i obeležila i drugu stranu debelog madraca, prali smo je vodom, iako sam ja želeo da je ne uklanjamo, i da tragovi ove gigantske strasti ostanu da prkose vremenu i nedoumicama koje mogu jednom uslediti. Sonju je bilo stid, ne od mene, koliko od tragova koje smo za sobom ostavili. Gospode, rekao sam tada, i u beležnicu svojih budućih sećanja uneo i ovu misao:
-Postoji li išta čistije od nevinosti, pa zašto se onda i ona mora krvlju okupati?
-Mani se takvih misli – kazala je Sonja – Zar postoji bilo kakva senka koja može zamračiti ili naružiti ovo što nam se danas dogodilo? Krv je naša suština. Ona je pouzdan znak da nas ima i jedina potvrda života. Ona je meritelj snage naše strasti i zaloga ljubavi. Ja sam presrećna što smo krvlju označili ovaj trenutak vredan čitavog života, i sada ni tebi ni meni ne priliči uloga pokajnika i samarićanina. Dali smo jedno drugom ono što se moglo dati.
Ti si dao svoju dušu, a ja sam je krvlju okupala. To je naš zavet, i to je u ovom času najviše. Dali smo jedno drugom, nesebično i potpuno prirodno, sve što jesmo, i sve što ćemo sutra ili u nekom drugom vremenu biti. Ovo je istina i naša beskrajna priča kojoj ništa i niko ne može nauditi. Pomirimo se sa činjenicom da će naša ljubav nadmudriti vreme.
I zaista, u narednim danima vreme se slagalo i oticalo u svoje kalendarske trapove, za nas ono nije postojalo. Strast beše silovita, ljubav nova i nenačeta. Ono što smo tada videli, bejah ja kao planina u njenim očima, i ona kao nepregledna morska pučina u mojim, i ništa drugo i niko drugi. Bože, koliko su mi tada bile daleke i smešne sve one male pakosne igre, kojima sam robovao dok nisam sreo Sonju. Sve je to vešto i potpuno izbrisala ruka slučaja.
I bio sam joj neizmerno zahvalan što je uspela u nečemu što meni nije polazilo za rukom, u mnogim traganjima koja su prethodila našem zvezdanom susretu. Ona u tome nije videla nikakvu svoju zaslugu.
-Upamti, nisam ja uklonila minule godine tvog života, to je uradila naša ljubav. Njoj treba podići spomenik, a nikako meni ili tebi. Ljubav je temelj kuće u kojoj sreća obitava. A mi smo napokon otkrili mesto pod suncem gde takva kuća postoji, uselili se u njene svetle odaje. Zahvalimo Bogu što je naše putovanje usmerio ka jednom cilju, gde smo se, na kraju ili na početku, svejedno, i nas dvoje sreli.
Samo je snaga proviđenja mogla da nas uputi jedno na drugo, i da nas spoji. Poznato je kako lepota beži od lepote, plašeći se da će njen sjaj potamneti od bleska lepote suparnika. Naše dve lepote se nisu uplašile. Dodirnule su se i slile u jedan tok, i tako makar na kratko postale deo one božanske nezemaljske lepote.
Pavle heroj Sutjeske ili luda iz komšiluka
Lepota Crne Gore nije samo u nesvakidašnjem krajoliku - govorio sam Sonji – na momente pejzaž je oskudan i siromašan kao i kod tebe u Dalmaciji. Severni deo Crne Gore je što se tiče prirodne lepote mnogo zanimljiviji. Onaj drugi ima more, a more čini lepim svaki deo kopna, makar to bile gole beživotne stene. Videćeš, lepota je pre svega u neobičnim ljudima. Odmorićemo se od puta dan-dva kod mog strica na selu. Malo mi je neprijatno – objasnio sam - ti si prva devojka koju dovodim sa sobom. Selo na obroncima Bjelasice visilo kao okačena Šiškinova slika. Pola sata hoda dalje uz planinu, i sa druge strane nalazilo se Biogradsko jezero, čuveno po gustim šumama koje sa svih strana opkoljavaju bistru, prozirnu i uvek hladnu jezersku vodu, koja se čitave godine sliva u potocima sa okolnih brda, koliko od obilnih kiša, toliko i od topljenja velikih smetova snega u letnjem periodu. Jezero je bogato pastrmkom, nije veliko, i može se bez poteškoća obići za sat-dva lagane šetnje.
Sonji sam obećao posetu jezeru, kao nagradu na početku putovanja po Crnoj Gori. Selo, udaljeno nekoliko kilometara od Mojkovca, drevnog i slavnog gradića na Tari, dremalo je u jari popodnevnog sunca. To je selo graničara - objašnjavao sam - jednom davno dobilo je ime po snegovima koji se poslednji otapaju u čitavom kraju, i stalne beline do kasno u proleće, a možda se zove Bjelojevići zato što je selo dusnik planine Bjelasice, ko će ga znati... Naspram sela još i danas se mogu videti turske karaule, tačnije njihovi ostaci; zidine i puškarnice mahom porušene, zarasle u korov i gustiš žbunja, pune su zmija, pa tamo ni stoka ne zalazi leti dok je teraju na ispašu. U mojoj porodici se još pamti ime pretka koji je poslednji posekao Turčina, i glavu poslao vladaru na Cetinje. Kažu da je za jednu tursku glavu dobio kao nagradu dva vola, pušku ''moskovku'', koja je pogađala gde se pogleda, i ličnu zahvalnicu knjaza Crne Gore. Ostala je samo priča o tom događaju. Puška je čuvana više kao suvenir do posle samog rata, dok je vojska nije zaplenila, a stric zbog nje umalo nije zaglavio u zatvoru.
