Pokušavajući da preživim na surovom beogradskom asfaltu, počeo sam da objavljujem u ''Zum reporteru'', prvim novinama takozvane žute štampe, u kojima je dugi niz godina kao urednik poezije radio Matija, pesnik disident, ''neprijatelj naroda i države'' (a naročito voljenog predsednika), čovek čiji je otac bio čuveni četnički komandant, i koji je javno prijateljevao sa najpoznatijim i najvećim jugoslovenskim disidentom, Milovanom Đilasom. Matiju sam poštovao kao i svi Crnogorci, pre svega kao pesnika, koji je prvi posle Njegoša progovorio jezikom i snagom onoga koji se mogao meriti sa bogovima. Matijine knjige su išle od ruke do ruke kao najveće dragocenosti. Njegove pesme smo učili napamet, poema ''Reče mi jedan čoek'' se čitala koliko i ''Gorski vijenac'', a pesma ''Vera Pavljadolska'' je bila najlepša ljubavna pesma koju sam znao i recitovao kad god bih imao priliku da me neko sluša. Posebnu sam simpatiju gajio prema pesniku ovako nezahvalnog porekla, jer je jedan moj stric Miro prvi stradao u četnicima kod Zidanog mosta, a drugi deda Mirko, očev otac, umro od iznenadne bolesti, ali sa kokardom na kapi. Njih dvojica su, uz strica Steva, koji je proglašen ratnim zločincem odmah nakon oslobodilačkog rata, obeležili našu familiju, pa i mene kao direktnog potomka ovih neprijatelja države i državnih izdajnika, tako da u ovoj zemlji zbratimljenih naroda za naše malo pleme nije bilo nikakve perspektive. Moj preostali živi stric, koji je kao i moj pokojni otac za vreme rata bio skoro dete, pričao mi je da je Matijin otac bio čestit čovek, kakav se retko rađa, i da su priče o njegovim zlodelima izmišljene i lažne, kakve su uvek one koje pričaju pobednici.
U novinama koje su svoju popularnost dugovale pre svega tračevima i pikanterijama svakojakih sadržaja, za mene baš i nije bilo mesta. Tada je Matija, koga još nisam poznavao, rekao jednom od svojih saradnika: ''Dajte ovom klincu neka piše i sastavlja tekstove za rubriku 'Ljubavna iskustva'!'', koja je imala puno čitalaca. Tekstovi kojih je bilo mnogo, i koji su zasipali redakciju, bolje reći pisma čitalaca, delom su meni prosleđivani da na osnovu njih napišem ili sam sastavim pet-šest pisama koja bi se jednom nedeljno u časopisu objavljivala. Naravno, sva pisma su bila pod šifrom, a na kraju godine najzanimljivije bi bilo nanovo objavljeno uz priznanje i nagradu koja bi se slala autoru, čiji je navodni identitet bio poznat redakciji. Svaki stubac u ovoj rubrici je bio plaćen. U početku smo Žarko i ja čitali pisma, a kasnije nam je dosadilo. Odlučili smo da sami izmišljamo duhovite pikantne priče. To nas je istinski zabavljalo. Sećam se priče koja je od čitalaca dobila najviše pohvalnih glasova, i koja je na kraju izabrana kao priča godine ''Ljubavnog iskustva 1979.''
Priču smo izmislili Žarko i ja u koprodukciji dok smo se jedne večeri izležavali u dokolici, a ja sam morao naredni dan da donesem tekst u redakciju ''Reportera''. Žare je dao ideju:
-Dosta je tekstova o čobanicama i izgubljenoj nevinosti na biciklu, hajde da smislimo priču koja se dešava napolju. Svetsku priču, brate!
Priča i nije bila baš svetska, mada smo je smestili u ambijent Švedske i Stokholma. Obično bih ja krenuo sa nekoliko rečenica, a onda bi se Žarko nadovezivao, i tako naizmenično, dok priča ne bi dobila konačan, ali neočekivan kraj. Žarko je prednjačio u duhovitim dosetkama, a ja sam bio majstor za zaplete i neobične obrte samog toka radnje.
-Vežbaj na ovim zajebancijama, nikad se ne zna šta će čovek u životu raditi, možda se opredeliš baš za pisanje, a i ova kinta što nam padne nije za potcenjivanje! - govorio je Žare, kad god bih se ja pokolebao, ili naprasno doneo odluku da prekinem sa ovakvim načinom zarade.
-Ovo je, brate, kao da se prostituišemo, pišemo za kretene i idiote, a ove bljuvotine mogu da posluže samo za onaniju adolescenata, i ničemu više - negodovao sam.
-Šta se nerviraš, čoveče, niko ne zna da si ti tvorac ovih remek dela, pisma su šifrovana, plaćaju te po šlajfni, što je dobro, i moli Boga da se tamo u ''Reporteru'' ne predomisle, ima još mnogo zaludnih i gladnih, koji jedva čekaju šansu da nam preotmu koru hleba - i dalje nije odustajao Žare, i ja bih pred ovim njegovim argumentima popuštao i krenuo u novu priču.
Priča za koju smo nagrađeni, znači naša zajednička priča (jer sve pikanterije u njoj poticale su od Žareta) počinjala je otprilike ovako: ''Nalazim se već nekoliko godina na privremenom radu u inostranstvu, tačnije, u Stokholmu, glavnom gradu najlepše skandinavske zemlje, Švedske. Šveđani su kulturni i fini ljudi. Ovi potomci Vikinga imaju tradiciju gostoljublja, muškarci su visoki i prijatni, a žene mahom plavuše, nose lepotu kakvu mi na Balkanu ne poznajemo. Ja sam iz okoline Požarevca, potičem iz siromašne porodice, i nisam imao mogućnosti da steknem neko veće obrazovanje od srednje škole.
Ni sam ne znam kako sam se obreo u Švedskoj, tek imao sam sreće da me je pokupio jedan komšija dobre volje, kome su, doduše, trebali fizički radnici na gradilištu, što sam ja oberučke prihvatio. Polako sam napredovao u poslu, marljiv sam i radan, ne govorim kad ne treba, i radim samo ono što se od mene traži, ali tu ne zabušavam, zaista, bez lažne skromnosti, za neke poslove mi ravnog nema, a to gazde cene i dobro plaćaju. Samo sam se jednom vratio nakratko u domovinu. Uspeo sam prilično dobro da savladam jezik, napokon sam i u poslu napredovao i dobio mesto glavnog nadzornika gradilišta, a to nije mala stvar. No, kako je ovde reč o ljubavnom iskustvu, a ne priča o mome životu, da se okrenem onome što me je nateralo da ovo pismo napišem. Da samo čitaocima napomenem da nisam vičan pisanju, pa mogu uslediti greške, ali molim da mi se zbog toga ne zameri. Po prirodi sam inače veoma stidljiv. Otuda sam čak i u ovom raju, gde žene prilaze muškarcima ako im se dopadnu, ostao za sve ove godine boravka potpuno usamljen. Nikada nisam potražio žensku, čak ni u javnoj kući, kako su neke moje kolege sa posla radile, čim bi dobili platu. Za onu stvar niko od mojih nije plaćao, pa sam se bio zakleo da ni ja to ne učinim. Jedne večeri, pre nekoliko meseci, posetio sam obližnji restoran, koji je imao zanimljiv noćni program. Pa, ako već nisam hteo novcem da kupim užitak, mogao sam sebi da priuštim, ako se tako kaže, da bar jednom mesečno posmatram golišave devojke, koje su učestvovale u noćnom programu ovog u mom kraju poznatog restorana. Seo sam za šank i pijuckao ledeno pivo, nakon vrućeg i tek završenog programa, pokušavajući da bar u mašti povratim slike minulih događaja. Primetio sam da za susednim stolom sedi jedna plavuša (Žare je ovde ubacio opisni pridev ''bajna'', bez koga bi slika izgledala isuviše jednostavna i neupečatljiva). Gledala je u mom pravcu i otvoreno se smešila, otkrivajući bele (Žare je dodao ''biserne'') zube. Osvrnuo sam se misleći da je osmeh upućen nekom drugom, možda i šankeru koji mi je donosio novo pivo, ali bio sam sâm za šankom, samo je u drugom delu prostorije sedela omanja grupica ljudi, čiji se žamor utapao u tihu i prijatnu muziku. Devojka mi je mahnula rukom, a šanker mi je rekao da poslednje piće časti dama za stolom. Zbunjen, ali i ohrabren raspletom događaja, uzeo sam piće i prišao stolu devojke. Ruke su mi se tresle i nespretno sam spustio čašu na sto, malo piva se prosulo, što je izazvalo dodatan smešak na devojčinom licu. Razgovor je krenuo spontano, i mog stida nije više bilo. Više se i ne sećam o čemu smo sve pričali, pamtim samo trenutak kada je devojka pružila ruku preko stola, i dohvatila moj ogrubeli i znojem orošeni dlan.
-Kako vi imate duge i snažne prste, baš kao što sam zamišljalja-rekla je umiljato.
Lebdeo sam u oblacima, nošen plimom do tada nepoznatih osećanja. Stolu je iz polumraka prišao konobar obaveštavajući nas da se restoran zatvara. Ponudio sam devojci da je otpratim do kuće, ili stana, ma gde on bio. Sa zadovoljstvom je prihvatila.
-Ali morate mi pomoći da ustanem - rekla je pripitim glasom.
Tada sam doživeo možda i najveće iznenađenje u životu...''
Ovde sam zastao sa pisanjem, glasno razmišljajući kakvo bi to iznenađenje moglo da bude. Kao i obično, u takvim momentima moje nedoumice priskočio bi Žare sa spasonosnim rešenjem.
-Sve je tako prosto, čoveče - rekao je - napiši, devojka je imala drvenu nogu!
''Znam da će ovo što se meni dogodilo šokantno delovati na čitaoce, ali, možete misliti kako je tek meni bilo: devojka je imala drvenu nogu. Nisam hteo da ispadnem beda od čoveka, poneo sam se naprosto viteški, kao da je bilo sasvim normalno što je devojka imala jednu drvenu nogu.
-Saobraćajka - objasnila mi je izlazeći - ugradili su mi protezu, naučila sam da je koristim, sve ostalo na meni je srećom u redu. Nadam se da ti ne smeta? - rekla je i nežno me pogledala.
-Naravno da mi ne smeta, i na mom gradilištu prošle godine jedan radnik je mnogo gore prošao, pao je sa skele, i kamo sreće da je na mestu ostao mrtav, polomio je obe noge, morali su da izvrše amputaciju, i sada je pola čoveka. Posetio sam ga tu skoro u rehabilitacionom centru, smejao se i šalio kao da nije bilo ništa. Dobio je penziju. 'Vi dirinčite i dalje, a ja ću ubuduće da uživam', rekao mi je, i zaista je tako mislio.
(Ja se čitaocima unapred izvinjavam ako je priča razvučena, ali ono što je svrstava u neobično ljubavno iskustvo tek sledi.) Zastali smo pred ulazom zgrade gde je stanovala.
-Pomogni mi da uđem, isuviše sam popila večeras - zamolila me je - a i mogli bismo da ovaj mamurluk oteramo kafom, ili novim pićem, svejedno, sutra je ionako vikend, nigde nam se ne žuri.
Ušli smo u stan, koji je odisao lepotom i ukusom. Nikada pre nisam video manje nameštaja u samo jednoj začuđujuće velikoj prostoriji.
-Ovo je moj dnevni boravak - objasnila mi je lepotica, koja je tek tada rekla da se zove Ingrid. Rekao sam i ja svoje ime.
-Teško je za izgovor, ti meni ličiš na Francuza, ja ću te zvati Žak, večeras za mene budi Žak.
-U redu - rekao sam - zovi me Žak.
Nastavili smo sa žestokim pićem, mene je obuzimalo nekakvo osećanje praznine i tuge, nesreće i besa što me maler nije napuštao, i što mi se nije dalo da čak ni u Švedskoj sebi nađem ženu kakvu sam želeo. Ne znam kako se dogodilo, ali Ingrid se našla u mom naručju, i počeli smo strasno da se ljubimo. Pokazala mi je rukom vrata od spavaće sobe.
-Skučeno je ovde – pravdala se, mada je prostor pucao na sve strane.
-Tako si snažan, Žak, mogao bi da me uneseš u sobu, bilo bi to divno.
Nosio sam je kao perce. Zaboravio sam na njenu drvenu nogu. Poljupci su pljuštali kao vrela letnja kiša oko Požarevca. Devojka je lagano odšrafila nogu, i tako je moje nezaboravno i prvo ljubavno iskustvo sa jednonogom devojkom ušlo u ovu priču, koja se ne završava u toj noći zaborava. Zaljubio sam se u Ingrid. I ona u mene. Sada smo u braku i očekujemo bebu.''
Ovde se priča završavala, a Žare nije mogao da odoli da ne doda još jednu rečenicu.
-Zaključak nije dobar - rekao je - ali neka tako ostane, nadajmo se da će dete koje dolazi imati obe noge. I, veruj mi, bilo bi pikantnije da si se duže zadržao u sobi ovih nesrećnika, to bi bila prava poenta, zamisli, ona onako uspaljena, a on pripit i izmoren njenim stalnim nastojanjem da se ljubavni čin produžava u beskonačnost, na kraju on klone a ona dohvati onu nogu i počne da se samozadovoljava.
Gađao sam Žareta jastukom.
-Baš si jedan perverzni manijak - rekao sam. Ovaj drugačiji završetak priče ostao je memorisan, kad god bih se setio nekih smešnih i neobičnih događaja iz studentskog života i druženja sa Žarkom Monstrumom.
Svoga tada najboljeg druga Žarka sam naprosto obožavao. On se snalazio u svakoj prilici. Za njega nije bilo nerešivih situacija. Već na početku semestra beše se sukobio sa jednim profesorom, čija predavanja nije posećivao. Kada je došlo vreme overe semestra, i kad se pojavila opasnost da bez potpisa neće moći okončati godinu, Žarko se dao na izučavanje neuroza i neurastenija. Nabavio je literaturu iz psihijatrije.
-Jedino se na ludilo mogu izvaditi - objasnio mi je. U ovom slučaju ni britva ne pomaže. Plan je bio sledeći:
Ja ću da ga povedem u Palmotićevu na psihijatrijski pregled, on će da odglumi teškog neurastenika, objasniće kako mrzi profesora, jer ga je podsećao izgledom na očuha, koji ga je dok je bio dete maltretirao i tukao, i koji je na kraju u pijanom stanju ubio njegovu majku, završio na robiji, i još je na robiji, ali frustracije iz rane mladosti nisu nestale.
Kada je nesrećni student ugledao profesora koji liči na njegovog krvnog neprijatelja, sve mu se smučilo, skočio je na čoveka pokušavajući da ga udavi, vikao je: ''ubiću te, ubico'', i kada se sve razjasnilo, nisu ga udaljili sa fakulteta, već mu je preporučeno da izvesno vreme ne posećuje predavanja dotičnog profesora, što je on i uradio, ali želja da zadavi mrsku osobu nije nestala. Žarko je, inače, imao žive i zdrave roditelje na Cetinju, ali ko je to sem njega i mene mogao znati? Plan je bio savršen, i sa dubokim uverenjem u njegovu ostvarivost upustili smo se u još jednu avanturu. Rezervne varijante nismo imali.
Kod nas, pogotovo u to vreme, nije bila uobičajena praksa da se traži pomoć psihijatra. Psihijatar – ludilo. Jedno sa drugim je išlo ruku pod ruku. Svaka bolest je imala leka, ali ludilo nikakvog. Zar bilo ko može znati šta se krije u našim glavama? Smatrali smo da lekar, ma kakav specijalista bio, ne može provaliti ovu našu podvalu. Zbunilo nas je mnoštvo sveta koji se tiskao u maloj čekaonici. Žarko me je munuo u rebra.
-Burazeru, ovaj Beograd ima mnogo više ludaka nego što možemo obojica da zamislimo. Osećam se, brate, kao da sam najzad među svojima.
Pri prvoj prozivci nismo uspeli da uđemo. Žarko je predložio da se ja kao snažniji proguram do vrata, i tako se pri sledećem pozivu napokon domognemo lekarske ordinacije. Kada se u neko doba oglasio piskutavi glas sa šaltera, ja sam spremno otvorio vrata iza kojih se odmah nalazila ordinacija. Pretpostavljao sam da me Žarko u stopu prati, pa se nisam ni osvrtao. Lekar, omanji čovek sa lenonkama providnih stakala, dočekao me je sa osmehom, pokazujući mi da sednem i da se opustim. Osvrnuo sam se, Žarka nigde nije bilo.
U međuvremenu, dok sam ja ulazio, on je dežurnoj sestri koja je prozivala pacijente došapnuo da sam potpuni ludak, i da se i ona i lekar pripaze mojih nepredvidivih reakcija, a on me je jedva doveo na pregled. Sestra me je zabrinuto merkala iza paravana, ostavljajući lekaru da sam rešava problem. Doktor, kome je ona očito nekim tajnim znakom javila o kakvom je pacijentu reč, pretvorio se u suštu ljubaznost.
-Sedite, mladiću, recite šta vam je, kakvi vas problemi muče, vidi se na vama da ste iscrpljeni.
-Doktore, nisam ja lud - rekao sam stalno se osvrćući ka vratima, uveren da će se Žarko svakog časa pojaviti.
-Mladi prijatelju, ovde ne dolaze ludi, već bolesni - pokroviteljski mi se obratio lekar – i, ovo je psihijatrija, a ne ludnica. Niko vama ne kaže da ste ludi. Svi mi, pa i ja koji lečim ljude, imamo psiholoških smetnji. Ljude muče razne stvari, na primer, životno posrnuće, nemaština, problemi na poslu, u školi, svako ima neku crnu rupu koja ga grize iznutra, vas mlade najčešće muči ljubav, određenije, ljubavno razočaranje. Muče li vas ljubavni problemi?
Ko želi igru, imaće je, pomislio sam, i na tren zaboravih na Žarkovo odsustvo. Ako me je doktor prihvatio kao Žarka za pacijenta, zašto da razočaram čoveka?
-Ljubavnih nikako! Danas me boli glava, doktore, ali nisam zato došao kod vas. Mene niko ne voli, doktore. Naprotiv, sve me ubeđuju da sam lud, doduše imam povremene male neurotične smetnje - rekao sam, i onda je krenula priča o očuhu i zloj sudbini.
Dugo sam razgovarao sa doktorom, na kraju ne samo da sam dobio željeno opravdanje, već mi je određena i dugoročna terapija, uz savet da bar jednom nedeljno posećujem lekara. Rekao mi je krajnje poverljivo da on priprema knjigu o takvim slučajevima kao što je moj, i da bi rado posetio moga očuha u zatvoru, te da smo time naše buduće razgovore tek načeli.
-Svlači li se ova žena što sve vreme stoji iza paravana? - upitao sam ustajući - Da ja slučajno u nečemu ne smetam?
-Ne, nikako - požurio je doktor sa objašnjenjem - to je moja saradnica, nova je u poslu, pa se malo snebiva.
-Doktore, ja moram neke stvari da ispravim - rekao sam i okrenuo se dva puta oko sebe u mestu, i par trenutaka zadržao pogled na plafonu. Zamolio sam lekara da mi dozvoli da se bauljajući provučem ispod stola, jer mi to uvek odagna mračne misli.
-Samo izvolite, sve je to tako normalno u vašem slučaju, i ne zaboravite da uzimate lekove koje sam vam prepisao. Spavaćete mnogo mirnije i bolje, ponovo će vam se vratiti snovi u boji, a mržnja koju osećate prema profesoru lagano će nestati. Pokažite mu slobodno ovu dijagnozu koju sam vam danas postavio, i on će, siguran sam, razumeti vaš problem.
Izašao sam natraške, klanjajući se i obećavajući da ću koliko sutra ponovo doći.
-Svakako, svakako, kad se završi školska godina bilo bi za vas dobro da preko leta pođete u naš stacionar na Avali. Tamo biste se zaista osvežili.
Žarko me je čekao izvan zgrade, vireći iza nekog naherenog stuba.
-Znao sam da ćeš bolje od mene odraditi posao. Tvoj manijakalni pogled i urođena nervoza nijednog psihijatra na svetu ne bi mogli ostaviti ravnodušnim.
Žarkov humor je bio surov i jedinstven. Jednom ga je za dlaku ulovila milicija dok je u prepunom autobusu tražio od studenata kupljene karte, glumeći kontrolora. Na glavi je nosio konduktersku kapu, koju je ko zna od koga i kada nabavio. Znao je tako da se ogrebe za neku kintu, jer je kazne naplaćivao na licu mesta.
-Ili platite, ili sledi blamaža - šapnuo bi zaplašenom krivcu.
Priča o Žarku Monstrumu, i njegovoj britvi, polako je tonula u zaborav. Studentski grad je prihvatao i slavio nove junake i čudake. Poslednja zgoda koju sam čuo o Žaretu bila je ona sa Cetinja, gde je neko vreme radio kao predavač, a potom i kao sekretar gimnazije. Žarko se na vrlo originalan način oslobodio obaveza prema vojsci. Ili je barem mislio da se oslobodio. Cetinje, evidentirani grad neurastenika, začudo nije imalo svog neuropsihijatra, već su dolazili stručnjaci sa strane. Posla je bilo na pretek. Bilo je leto. Vrućine su davile kao nikada ranije. Žarko se u letnjem izdanju priklonio imidžu iz studentskih dana, obrijane glave, dugih brkova koji su vijorili kao zastave. Beše dobio poziv za vojsku. Godine su stigle, i mogućnosti za odlaganje služenja vojnog roka više nije bilo. Obučen u tesnu pohabanu majicu, pocepanih pantalona, Žarko je po najvećoj vrućini optrčao nekoliko krugova oko Danilove bolnice, i onako, dok je znoj liptio telom i licem, iz trka uskočio kroz prozor u ordinaciju zapanjenog psihijatra. Odeljenje na kojem je lekar primao pacijente bilo je u prizemlju, a prozori su bili otvoreni zbog velike vrućine.
-Evo, ja stigoh! - zadihano je izgovorio Žarko, gledajući zakrvavljenim očima doktora.
-Šta vama treba? - pitao je lekar zbunjeno.
-Vojska, brate, vojska, hoću da idem u vojsku. Želim da pucam. Strašno volim da pucam. Niko mi ne da da pucam. Sada sam dobio poziv, evo ga ovde, slobodno pogledajte, ništa nisam izmislio, piše moje ime, hoću da pucam iz topa, kakve puške i gluposti, doktore moj, kad top opali, to je milina! Jednom ću imati svoj top. Neko želi kola, neko kuću, ja hoću da imam svoj top i tačka. Pitaju me kako ću top da nosim. Zašto bih ga nosio! Odneću ga na neko brdo, a onda ću da pucam u drugo brdo do mile volje!
Žarko je na predlog psihijatra proglašen privremeno nesposobnim za vojnu obavezu. Mnogo godina kasnije čuo sam završetak ove priče. Žarka su poslali na ispitivanje u Beograd, na VMA. Pacijentima-vojnicima su puštali razne filmove. Žarko je pao na Čarliju Čaplinu. Smejao se kao lud zgodama ovog velikog komičara, ne znajući da skrivena kamera snima reakcije pacijenata. Ostatak vojnog roka odslužio je kopajući rovove po vrletima Šare i Kopaonika.
* * *
Mnogo vremena i strpljenja bi bilo potrebno da se ispričaju samo delimično neke od mnogobrojnih dogodovština iz studentskog života. Način na koji smo u to vreme muvali devojke mogao bi da posluži kao obrazac neukusa, nevaspitanja i surovosti.
Posle ljubavnog brodoloma koji sam doživeo sa Dijanom, ušao sam u jednu fazu začuđujuće smirenosti, koja je kao magnet privlačila devojke. Među mladićima u to vreme devojke iz studenjaka nisu bile na ceni. Maštali smo o onima preko mosta, lepo doteranim, tajanstvenim, i činilo nam se moćnim i nedodirivim.
Ako bismo se okomili na neku devojku iz doma, nismo odustajali ni po koju cenu. Svaki naš neuspeh su pratile neukusne šale na račun gubitnika. Imitirali smo poznate filmske face, i u ponašanju i izgledom, kao na primer frizuru Džemsa Dina, ili Elvisa Prislija. Neki su se palili na izgled Džimija Hendriksa. Vucarali smo se sa gitarama od sobe do sobe, vrebajući mala slavlja, položene ispite, rođendane i žurke. Sve su to bila mesta i prilike za neko novo poznanstvo. Te jeseni Beograd je plivao pod vodom od baruština i izliva iz kanalizacija, nastalih od obilnih padavina. Tako sam, zahvaljujući kiši, upoznao Milenu, devojku iz Smedereva. Staza koja je vodila u krug oko blokova doma, kuda se moralo inače proći, imala je na izvesnim mestima šahtove, koje bi posle velikih kiša često ispunila voda. Neko se dosetio da ukloni poklopac sa jednog od njih, a onda bi se potvrdilo staro studentsko pravilo: da bezobrazluku nema kraja.
Grupa dokoličara bi se poređala sa obe strane staze, uz sami otvor, tek toliko da se moglo proći između špalira, i kada bi naišla neka devojka, svi bi u glas zagrajali:
-Nemoj da skačeš, nemoj da skačeš!
Da bi sve izgledalo potpuno autentično, neko od manguparije bi se popeo na terasu najvišeg sprata najbližeg bloka, seo ili prekoračio ogradu, kao da ima nameru da skoči i izvrši samoubistvo.
Radoznalac bi se osvrnuo, prateći poglede ostalih, i taj mali trenutak nepažnje bio bi dovoljan da završi u šahtu prepunom vode. U zamku su najčešće uletale devojke. Tako je i Milena upala. Ja sam bio najbliži od tobožnjih spasilaca.
-Pobogu, koleginice, što ne gledate gde gazite! - rekao sam prekorno.
Devojka ugruvana, mokra do grla, nije znala šta da kaže, a onda je briznula u plač.
-Soba mi je odmah tu u prizemlju - rekao sam uslužno, -prehladićete se dok dođete do četvrtog bloka.
I tako je toga dana još jedna žrtva uletela u vešto postavljenu zamku. Devojka me je već naredne večeri primila u svoju sobu, kazala je cimerkama da sam ja taj njen spasilac, a ja sam se kleo kako sam se slučajno tu zatekao. Nikada nisam saznao da li mi je uopšte poverovala.
Služili smo se svim trikovima koje smo znali. Svirali smo gitaru, pevali šlagere, recitovali, pričali šale i viceve, i sve činili da budemo zabavni. Ko nije bio lep, morao je zaista svojski da se potrudi da smuva neku žensku. Postojalo je jedno nepisano pravilo: ako nemaš lepotu, moraš imati pameti. Pametni sa lakoćom namami devojku na fazon druženja i prijateljstva. Pametnim ljudima sve je u glavi, i nije im do seksa, objašnjavali smo. Samo neiživljene budale danonoćno jure suknje i ponašaju se kao idioti. Kod devojaka je trebalo izazvati poverenje, ubediti ih da su pametnije od nas, da ih niko ne može navući na tanak led, da je njihova, tj. ženska intuicija nepogrešiva, da će mudra žena uvek prepoznati barabu. Laskali bismo do besvesti. Ružnjikavim curama smo govorili da su lepe, i sve tako dok ne poveruju, a lepima, koje su znale da su lepe, stavljali smo do znanja da su nas fascinirale pameću, a ne izgledom (mada ni izgled, ako ga je već Gospod dao, nije zanemarljiv). Njihova lepota, tvrdili smo, zaklinjali se da govorimo čistu istinu, jeste iskonska lepota, nasleđena kroz minule vekove, ona prirodna i najčistija, koja pleni i ne prolazi. Na te reči i one najtvrdokornije bi na kraju pokleknule.
Tradicija je u praksi potvrdila pravilo da se samo na Balkanu muškarci ponašaju kao ratnici. Umesto ženi, oni prilaze bojnom polju. I nikada sa druge strane ne vide osobu ravnu sebi, samo pol koji treba po svaku cenu potčiniti. Osvajački pohod bez obavezne priče nema nikakvog značaja. Šta je značilo osvojiti neku žensku tvrđavu, a da to niko ne sazna! Potpuna besmislica. Zaljubljivanja su bila retka. Ljubavi još ređe. Kao na filmskoj traci kroz moju sobu su defilovale devojke, toliko se sve brzo dešavalo, ili se ništa nije dešavalo. Uglavnom, upamtio bih poneki osmeh, beznačajan detalj garderobe, ili tela, kao da su prolazile senke, tragovi nisu ostajali ni u meni, ni oko mene. Iskustva su se množila, ali kad se sve sabere, bilo je to vreme hodanja u mestu, jednog permanentnog trčanja po mraku, vreme slepila i traženja nečega što je ko zna gde čekalo, i što se tada nije moglo naći. Moglo bi se pomisliti da sam i Helenu Karamarković, lepoticu sa Dedinja, upoznao pomoću trika, ali zaista nisam. Slučaj je preuzeo ovu trivijalnu ulogu na sebe. Sa Helenom sam se bukvalno sudario dok smo nepažljivo pretrčavali ulicu ispred fakulteta. Mada nisam imao nikakav osećaj krivice, jer je greška bila obostrana, kavaljerski sam se izvinio devojci zbog nesmotrenosti. Začudo, ona nije ni pokušala da pokupi mnoštvo razbacanih stvari po asfaltu. Devojka je zaista bila lepa, jedna od onih o kojima smo u dokolici maštarili. Imala je plavu kosu i plave oči. Ubedio sam je da ovaj sudar nije slučajnost, i da nas je jednostavno sudbina usmerila jedno na drugo. Izgledalo je kao da mi je poverovala. Ostavila mi je broj telefona. I tako smo počeli da se viđamo. Živela je sa roditeljima i bratom na Dedinju, u vili koju je njen otac, komandant (zaboravio sam već koje brigade), dobio kao vojni trofej, i koja je nekada pripadala nekoj buržujskoj porodici, koju je vihor minulog rata progutao.
Oca joj nikad nisam video, sem na televiziji, kada su se prenosile značajne skupštinske debate, ili na majskim sletovima, uvek je bio zamišljen i u prvom redu, negde u samoj blizini voljenog predsednika. Majka joj je nekada bila poznata pijanistkinja, od nje je Helena nasledila finoću u ophođenju i talenat za muziku. Vodila me je da slušam ''Per Ginta'', objašnjavala kako i kada treba slušati Betovena, Berlioza, Hendla. Pri prvoj poseti kući snova, njenoj majci sam doneo cveće, što je ovu nekada lepu ženu zaista ganulo. Iznela je slatko, ponudila me kafom i pićem, stavljajući mi do znanja da sam ispit zrelosti i ozbiljnosti barem kod nje položio.
