Hleb kao magijsko sredstvo

Hleb može postati posebno magijsko sredstvo ako se umesi u određeno (sveto) vreme i
na određeni način. On tada „zahvata“ sakralnu snagu tog vremena i čuvajući je u sebi,
oslobađa je onog trenutka kada čovek takav hleb pojede ili ga suprotstavi demonskoj sili.
Tako, u boljevačkom kraju u Srbiji, kada dođe do pomračenja sunca napolju su
pljuvačkom mesili kolačić, koji su čuvali i u slučaju bolesti potapali ga u vodu i tu vodu
davali bolesniku da pije[21]. Srbi u Levču davali su bolesniku od padavice da pojede deo
kolačića koji je umešen u vreme pomračenja meseca i koji se nazivao“ized“[22]; slično se
postupalo i u Jadru[23] i okolini Sokobanje[24]. Umesto hleba u vreme pomračenja sunca ili meseca pripreman je kvasac za lečenje raznih bolesti, kao što su to činile babe bajalice u
Homolju (tri babe u kući najmlađe od njih donesu vode zahvaćene s tri mesta i sipaju u
tepsiju koju je nekom doneo kum udovac na svadbu; tepsiju s vodom ostavljale su u
dvorištu na trokrakoj stolici između dva rodna drveta; od te vode, kada se u nju
„ogledne“ mesec i neprosejanog kukuruznog brašna, uz složenu proceduru, spremale su
lekoviti kvasac)[25]. U Bugarskoj od Ignjatovdana do Vasiljevdana žene su „dvorile“
kvasac („pazene kvasa“), koji je kasnije služio kao lek od raznih bolesti. Uoči
Ignjatovdana žene su se skupljale u jednoj kući i tu, dok su ostale igrale kolo, dve
devojke (prva u majke i zadnja u majke) zamesile bi kvasac okrenute leđima prema
naćvama. U brašno su stavljale u prah istucane lekovite trave i ugljevlje od leske, javora i
cera. Kvasac su uvijale i ostavljale ga u ugao sobe a pored njega je cele noći bdila jedna
devojka ili žena, dok su ostale za sve vreme igrale kolo. Sledeće večeri kvasac su nosile u
drugu kuću i prema njemu se na isti način postupalo. Tako su činile 12 noći, s tim što su
kolo igrale tri noći: uoči Ignjatovdana, na Badnje veče i uoči Vasiljevdana[26].
U Bugarskoj (Klisura) od okađenog brašna sa Badnje večeri mesili su mali hleb, čije su
deliće potapali u vodu i davali bolesniku kao lek od strave. Brašno za taj hleb sejali su na
situ obrnutom naopako, a testo su prvo delili na devet, zatim na sedam, pa na tri dela, da
bi ga na kraju ponovo sjedinili[27]. U preslavskom kraju bolesnicima od besnila davali su
da piju razmućene lepinje pravljene od kvasca ostalog od Ignjatovdana (Ignažden) i
uzetog zupcima dva daraka (vrsta grebena)[28].

Hleb može postati posebno magijsko sredstvo ako se u njegovom mešenju dodaju neki
elementi od kultnog značaja, tj oni koji nose mitološku poruku, kao što su: stucane kosti
od ptice, krv petla, đurđevdanska rosa, mleko od majke i ćerke itd. Takav hleb po pravilu
je drukčijeg oblika od uobičajenog, a naješće je s rupom u sredini, tzv. „šupalj kolač“.
Korišćen je u ljubavnoj magiji, za zaštitu od gradonosnih oblaka i dr. Ovde će biti
ukazano na neke od načina spravljanja takvih hlebova, na njihovu namenu i skrivenu
poruku koju oni nose.

Na Crnogorskom primorju, u okolini Bara, devojka uhvati pticu pliskavicu, skuva je i
izvadi sve njene kosti i odnese ih na reku. Tamo ih pusti u vodu i gleda koja će od njih
krenuti uz maticu, pa nju uzme, sitno je istuca i stavi u brašno koje je uzela s četiri
mlinska toka. Uz pomoć komadića voska od toga sačini kolačić, šupalj u sredini i kroz
njegov otvor pogleda momka za koga želi da se uda[29]. U boljevačkom kraju devojka
koja želi da opčini momka, na Đurđevdan pre sunca maramom „obere“ rosu sa žita,
iscedi je u sud i njome zamesi od pšeničnog brašna okrugli kolačić s rupom na sredini.
Kroz njega prvo pogleda sunce, pa onda momka koga voli i za koga želi da se uda[30]. U
Bosni je šuplji kolačić pravio momak od prvog brašna novog mlina i bušio ga starim
vretenom. Kroz otvor kolačića kradom je gledao devojku govoreći: „Kako se je onaj mlin
okretao, koji je ovo brašno mljeo, onako se i ti za mnom okrenula“. Bilo je potrebno da
izabrana devojka malo od tog kolačića i pojede[31]. U niškoj okolini kolačić za
opčinjavanje momka mešen je vodom koja se slivala niz leđa i koja je hvatana na zadnjici
[32]. U Bosni je momak kolačić za opčinjavanje devojke bušio nogom mačeta koje još nije
progledalo, govoreći:“Kako god ovo mače nikog ne vidilo, onako ne vidila ni djevojka
(Anđa) drugog do mene“[33]. Kod Muslimana u Vlasenici (Bosna) devojka koja je želela
da opčini momka primenjivala je sledeći postupak: pošto zamesi testo i rastanji ga gazeći
po njemu, uzme živu žabu i stavi je na to testo (juhku), pa je sa dva leskova štapa kucne
vičući: „Zovi mi tog i tog (po imenu)“. Posle skine žabu s testa i na njegovoj sredini iseče
kružni otvor kroz koji se provuče gola a od izvađenog testa napravi pitu maslenicu i dade
je željenom momku[34].

U ljubavnoj magiji kod balkanskih Slovena često se pominje šuplji hleb umešen mlekom
majke i ćerke koje doje decu u isto vreme, a u nekim slučajevima umešen mlekom dve
sestre. Priprema ovakvog hleba spominje se u Srbiji, Bosni, Hrvatskoj i Bugarskoj. Tako
po podatku iz XIX veka koji se odnosi na Srbe krajišnike u Hrvatskoj, devojka je
mlekom od majke i ćerke koje doje, ili od dve sestre, u mladu nedelju pre sunca mesila
prstenasti hlepčić („ukuva kovrtanjić“), koji je stavljala na mlinski točak da se tri puta
okrene a potom ga sušila na suncu. Ovaj hlepčić nosila je u nedrima i kroz njega gledala
željenog momka a komadić mu davala da pojede[35]. U Levču i Temniću (Srbija) takođe
je postojalo verovanje da devojka može opčiniti momka ako ga pogleda kroz šuplji
kolačić umešen mlekom majke i ćerke koje su rodile po muško dete i od novog pšeničnog
brašna („od jare pšenice“)[36]. U Visokoj nahiji u Bosni verovalo se da testo za takav
hlepčić treba zamesiti šapom mačeta koje još nije progledalo[37]. Kod Karavlaha u Bosni
postojalo je verovanje da testo treba umesiti mlekom od dve sestre koje doje decu,
pšeničnog brašna i uz dodatak kalopera (Tanacetum balsamita) i loja od koze. Brašno je
trebalo prosejati na preokrenutom situ iza leđa i pri tome govoriti: „Kako se ovo sito
okreće, onako se (ime momka) za mnom okrenuo“. Ovde je bilo potrebno umesiti devet
kolačića i probušiti ih sa devet vretena na kojima se još nije prelo. Kroz te kolačiće
devojka pogleda izabranog momka i dade mu bar jedan da pojede[38]. U Srbiji se verovalo
da mlada treba da pogleda mladoženju kroz šupalj kolačić i da oboje okuse od njega, da
bi lepo živeli zajedno. Kolačić je bilo potrebno umesiti noću na ogledalu, od ukradenog
brašna i mlekom majke i ćerke[39]. U Maleševu u Makedoniji, da se muž i žena ne bi
svađali davali su im da pojedu parče kolača, zamešenog mlekom majke i ćerke, koje
imaju po malo dete[40].

Pogača umešena mlekom majke pominje se u više predanja o vladaru koji ubija brijača
zato što brijući ga otkriva neki njegov fizički nedostatak (najčešće da ima kozje uši).
Pošto vladar (zmaj, psoglav) okusi od pogače koju je svojim mlekom umesila majka
mladića koji ga je brijao, oprašta mu život jer, jedući takvu pogaču on s njim sklapa
pobratimstvo[41]. Inače uspostavljanje srodstva po mleku bilo je poznato u običajnoj
praksi Južnih Slovena[42].
Ukoliko u pripremi šupljeg kolačića dominira antiponašanje[43] i kroz njega se poglednu
dvoje, on tada može dobiti namenu izazivanja odbojnosti i mržnje između muškarca i
žene. Tako u Bosni, ako žena ili devojka primete da ih muž ili momak varaju s drugom,
na prevrnutom situ proseju brašna na prevrnutom loparu i od toga umese i na suncu
ispeku šupalj kolačić („kovrtanić“), kroz koji njih dvoje pogledaju, govoreći tri puta:
„Kako god ja ovaj kovrtanić na izvrnuto sito sijala, a na izvrnutu loparu kuvala, nako se i
on (ime muža ili momka) na nju izvrta“. Smatralo se da će magija biti uspešnija ako od
toga kolačića muž ili momak malo pojedu[44].

Šuplji hleb korišćen je u obredne svrhe za vreme nekih godišnjih praznika, zatim
prilikom prve muže ovaca i prve prolećne setve. U blagoevgradskom okrugu u
Bugarskoj, na Todorovdan su mesili šupalj kolač oko čijeg otvora su stavljali so, beli luk
i devet celih oraha. Od tog kolača davali su stoci a središnji deo ostavljan je za slučaj
pojave gradonosnih oblaka. Verovalo se da je dovoljno pogledati oblake kroz taj kolač pa
će prestati opasnost od grada[45].

Magijski postupak progledavanja kroz šuplji hleb s ciljem da se odabrana osoba
„privoli“ na bračnu vezu može biti ostvaren i kroz prsten umrlog čoveka, probušenog
slepog miša, njušku ili vodopust praseta božićnjara, mrtvačku sveću, probušeno srce
krtice, ivanjski venčić, osušenu glavu gavrana, konjsku uzdu, bosiljak, sito, nogavicu
gaća itd. Ovaj postupak može se objasniti poređenjem s raširenim magijskim postupkom
provlačenja, koji je primenjivan u lečenju od raznih bolesti ili za dobijanje poroda. On je
obavljan kroz šuplji kamen, ivanjski venac, vinjagu, jaram, vučji zev, uzdu, točak,
brojanice, testo, obruč za kace ili ispod žila drveća, nepoznatog groba, odra pokojnika,
plaštanice u crkvi itd[46]. Pregledom realija u oba postupka uočavaju se bitna poklapanja
među njima, kao što su: predmeti vezani za pokojnike, ivanjski venac, konjska uzda,
testo, neke životinje i biljke. Svi ovi predmeti shvataju se kao graničnici između sveta
živih i htonskog sveta. Međutim, po značenju ova dva postupka se mogu smatrati
inverznim. Provlačenje je simbolički odlazak u onaj svet, da bi se otuda pojedinac vratio
kao ponovno rođen, oslobođen bolesti, ili, ako se radi o nemogućnosti rađanja, sa
naklonošću htonskih bića za produžavanje potomstva. U progledavanju, osoba koja to
čini već se nalazi iza pomenutih graničnika koji dele dva sveta. Na taj način ona uzima
položaj kao da je u htonskom svetu, gde pogledom „uvodi“ željenu osobu, dovodeći je na
„vrata“ htonskih bića koja jedino sigurno mogu spajati i razdvajati ljude. Takođe, sve što
je stvoreno u htonskom prostoru ima karakter nepromenljivosti i večitog trajanja. Takođe
čest zahtev da kolačić za progledavanje mora biti „ispečen“ na suncu, a ne na vatri,
takođe govori o njegovoj htonskoj obeleženosti. Tako u završnici grčke basme nečista
sila se isteruje u pustu planinu, „tamo gde sunce peče malom detetu kolač“[47].
Upotrebom mleka majke i ćerke u mešenju takvih kolačića, pojačava se ideja vezivanja,
jer se time stvara simbolički lanac – majka sa svojim detetom i njena ćerka sa svojim,
spojeni su mlekom u jedan beočug.

Hleb za magijsku namenu mešen je i dodavanjem krvi petla. U Dubovcu u Vojvodini, bio
je običaj da se na Svetog Iliju krvlju zaklanog petla zamesi pogača, osveti u crkvi i čuva
u kući kao lek od uroka. U istom delu Srbije, u Tomaševcu, kola s krvlju zaklanog petla
mesila je „čista“ udovica (koja više nema odnos s muškarcima) i on je čuvan kao lek od
bilo koje bolesti. Po istom izvoru, u Izbištu petlovom krvlju mesili su kolače u vidu lutki,
koje su posle pečenja mazali medom i takođe smatrali lekovitim[48]. U Levču i Temniću
žene kojima su umirala deca mesile su lepinju krvlju iz kreste crnog petla bez belege,
božićnim kvascem i vinom. Pošto je osuše, nosile su je sve do porođaja ušivenu u pojasu,
zajedno sa srebrnom parom i parčetom zlata[49]. U okolini Leskovca, ako nastanu teškoće
između mlade i mladoženje u prvoj bračnoj noći, davali su im da pojedu parče hleba
namazano krvlju iz kreste petla[50]. U istom kraju mesili su lepinju („kravajčić“) krvlju
božićara (po pravilu je to bilo prase) i pekli ga u gluvo doba. Taj hlepčić su uvali i davali
ga svinjama u toku godine u slučaju pomora[51].

U Kratovu (Makedonija) bolesniku od velikog kašlja u gluvo doba noći mesili su pogaču
sastavljenu od brašna, pepela, katrana, kopriva i mleka crne magarice.[52]
U narodnoj magiji bio je u upotrebi hleb na kome su bile ucrtane magijske formule
(obično šestokraka ili petokraka zvezda, poznata pod imenom „Solomunovo slovo“), ili
zapisi. Najčešće su takvim hlebom lečeni ljudi od ujeda besnog psa. U Levču i Temniću
za takvu upotrebu mešen je kvasni hleb od „pšenice jarice“ (rana pšenica, sejana u
proleće) u vodenici koja melje na levo. Na njemu je sveštenik crnokorastim nožem ili
pisaljkom od crnog gloga upisivao „Solomunovo slovo“ i bolesnik je bio dužan da takav
hleb pojede[53]. Po drugom svedočanstvu na lepinji su mastilom crtali 30 kvadrata i u
svakom kvadratu je upisivano po jedno ćirilično slovo. Bolesniku su davali da pojede
(verovatno svaki dan) po jedan komadić hleba na kome je ispisan kvadrat sa po jednim
slovom[54]. U Kučaju, u Srbiji, za bolesnika od ujeda besnog psa skupljali su iz 40 kuća
po jedan zalogaj posoljenog hleba i davali mu po jedan svaki dan da pojede[55]. U
karlovskom kraju u Bugarskoj uz pomoć hleba vršeno je preventivno bajanje kako bi se
pas sačuvao od besnila. Na doneto parče hleba bajač je govorio basmu, u stvari magijsku
formulu neslovenskog porekla, koja je verovatno nekad ispisivana na hlebu: „Era reptera
moritena morites ma slovo za bes i drugi zverove“. Prebajani hleb davan je psu da pojede
[56].

Ako se u koga posumnja da je što ukrao, postojalo je verovanje da će se odati, ako mu se
dade da pojede hleb na kome su bile ispisane reči: Faraeks“, Erigo, Erafuga.[57]
Običan hleb je mogao postati magijsko sredstvo ukoliko je došao u dodir s realitetom za
koji se vezuje neko mitološko obeležje. Tako se smatralo da parče hleba uzeto između
psa i mačke, ako se baci između devojke i momka, ili se momku spusti u džep, može ih
dovesti do svađe i rastave[58]. Takođe postoji verovanje kod Srba da žena može opčiniti
muškarca ako mu kradom podmetne da okusi slepčevu pogaču ili parče zaboravljenog
hleba iz vodenice koja melje na levo[59].
Kao oblik zakletve u južnoj Srbiji je bio poznat običaj „gaženja soli i hleba“. Naime, u
slučaju da se posumnja da je neko iz sela bacio čini na kuću i time izazvao bolest ili se
smatra da je to uzrok što je porodica bez dece, žena obesi na konopcu hleba i soli a zatim
kaže imena osumnjičenih za njenu nesreću, pa ga zanjiše. Smatrana je krivcem ona osoba
prema kojoj se njihao so i hleb. Da bi ta osoba pokazala da to nije učinila gazila je na
zemlji so i hleb, krsteći se i govoreći da se njoj samoj desi to što je sumnjiče ako je ona
bacila čini[60].

Hleb može biti i posrednik prilikom isterivanja nečiste sile (otelotvorene bolesti) iz
ljudskog tela u neki drugi prostor. U Visokoj nahiji u Bosni, onome koga boli vrat
preporučivalo se da obzine komadić hleba i da ga baci psu da pređe preko njega[61]. U
Vukovoj zaostavštini nalazi se i jedno bajanje „od trupca“ (kraste na ustima) koje se
izvodilo hlebom. Bajač uhvati mačku i prinese joj komadić hleba do usta, govoreći:
„Mački trupac“. Taj isti hleb prinese bolesniku do usta i kaže: „A (Janku) krušac“. Tako
čini tri puta, a četvrti put kaže: „Mački i trupac i krušac“, i dade joj to parče hleba da
pojede[62]. Bajanje hlebom koji se potom baca psu posvedočeno je kod Asiraca, početkom
I milenijuma pre nove ere. Ako dete plače stavljali su mu pored glave hleb i govorili
basmu protiv straha, a zatim taj hleb povlačili od njegove glave do nogu i bacali ga psu
da pojede[63].