Jedan rani oblik darivanja hleba božanstvu posvedočeno je u opisu jednog magijskog
rituala iz vremena novohetitskog carstva (13. vek p. n. e). Ako je čovek učinio skvrnuće,
ili se ženi ne drže deca, vršen je obred oslobađanja od nečisti koji su nazivali obredom
Reke:Kada Stara Žena dođe na obalu reke, ona odlomi mali komad hleba za Božanstvo
Obale Reke, i stavlja ga na obalu reke, i ona baca brašno i komadiće kolača na obalu, i
posipa po obali vino i govori(sledi bajalički tekst).[8]
Kod Srba i Bugara posvedočeno je više magijskih postupaka u kojima se kroz bajanje, ili
bez njega, nekim zamišljenim bićima daruje hleb. Po pravilu ta bića su u ženskom rodu.
Tako u leskovakom kraju nosili su uveče dete koje mnogo plače na raskršće, a sa njim još
i tri manja hlepčića (kravajčiki), tri kite cveća i jabuku. Posle bajanja bacali su hlepčiće,
cveće i jabuku u onom pravcu kuda su slali detetov plač.[9] Srbi i Bugari ostavljali su
hleb kao dar čumi ili baba Šarki. Tako, u Bugarskoj da ne bi čuma ušla u selo, ostavljali
su joj hleb na međi dva atara.[10] Baba Šarki hleb su ostavljali na prozoru kuće, na
raskršću ili pored izvora.[11] U boljevačkom kraju u Srbiji ispraćali su čumu iz sela na
sledeći način: čista (nevina) devojka u ime sela nosila je u novoj torbi u šumu pogaču,
pile i bukliju vina i, okačivši torbu o drvo, vraćala se kući bez okretanja.[12] Hleb je često
korišćen da bi se umilostivile vile (samovile, samodive), koje su smatrane uzročnicima
nekih bolesti kod ljudi. Verovalo se da vile kažnjavaju ljude ako nagaze na njihovo
mesto, tako što im oduzmu (ukoče ili iskrive) neki deo tela. Da bi se vratilo pređašnje
stanje nošene su u polju ili šumi ponude vilama, koje su se najčešće sastojale od pogače
(presan hleb), vina, vode i meda (šećera). Tako su u leskovakom kraju nosili u polje ili
brdo kravajče od pšeničnog brašna koje je prosejano na situ naopako okrenutom, flašu s
vodom, parče šećera i deo bolesnikovog donjeg rublja ili odela i ostavljali pored trave
samovile(Cuscuta L.). Sutradan su dolazili da vide, da li je kravajče načeto ako jeste to
je znak da će bolesnik ozdraviti.[13] U Levču i Temniću u tu svrhu ostavljali su ispod
klena ili gloga u polju pogačicu, čašu vina i vode, malo soli, cveće, konjsku potkovicu i
ekser.[14] Po drugom, novijem zapisu, iz istog kraja ostavljano je na kalemljenom drvetu:
kolačić, čaša vina i sveća.[15] Kod Srba i Bugara teži bolesnici odvoženi su uoči
Spasovdana ili Đurđevdana u polje ili brdo da prenoće ispod biljke jasenak, kod Bugara -
rosen (Dictamnus albus) i tada se pored njih stavljalo: hleb, čaša vode, čaša vina,
ponekad sud s medom i voštana sveća.[16] U Strandži u Bugarskoj, opisan je postupak
lečenja bolesnika ot đavolsko, pod nazivom malkata kaniska, gde se na ritualan način
nudi đavolima hleb s medom, da bi oslobodili bolesnika. Verovatno da se ovde radi o
turskom načinu pridobijanja demona, poznatih kao džini, koji su preimenovani. Za tu
priliku kod bolesnika uveče dođu tri babe, a jedna od njih donese kvasni hleb (celenik),
koji je tog dana umesila i ispekla. Kada svi ukućani odu na spavanje, one stave hleb na
sto i na hlebu činijicu s medom. Sve tri ćuteći otkinu po zalogaj od tog hleba, umoče ga u
med, iznesu napolje i bace na krov kuće. Ovaj postupak ponavljaju tri puta u toku noći
[17]. U selima na obroncima planina Kopaonik i Goč u slučaju pojave gradonosnih oblaka
pred kuću su iznosili sto ili lopar i na njima postavljali hleb, so, sveću i vino (obično
ostavljeno od slave). To je bilo namenjeno olujnim demonima, (najčešće tzv. nečistim
pokojnicima, udavljenicima, obešenjacima)[18]. U istočnoj Srbiji se pominje obred pod
nazivom slava tetkama, gde žene odlaze na izabrano mesto van sela i tamo odnose
hranu (pogača, sir, pile, vino ili rakija), pale sveće i međusobno razmenjuju tu hranu,
opraštajući se od tetaka (verovatno se ovde radi o rusalkama).[19]
U svim pomenutim slučajevima bićima opasnim po čoveka, najčešće se nudi presan hleb,
kao pokušaj stvaranja uzajamne veze uzimanje davanje. Podrazumeva se da je dovoljno
da takva bića okuse od ponuđene hrane (uzimanje) da bi odgovorila davanjem (zdravlja),
čime se uspostavlja izgubljeni red i ravnoteža.[20] Zato se posle obavljenog obreda tražio
neki znak da su bića koja se daruju zaista posetila bolesnika, a još je bolje ako postoji
dokaz da su od te hrane i okusila. Izbor presnog hleba verovatno dolazi otuda što je
presno bliže prirodi i da kod njega odsustvuje obeležje rašćenja, bujanja, pa je otuda
pogodniji medijator između čoveka i mitoloških bića. Inače, pretpostavlja se da su
Sloveni mnogo kasnije počeli da mese kvasni hleb, a da su ranije spravljali samo presan
odakle i dolazi naziv kruh u zapadnim srpskohrvatskim govorima, kao onaj koji se
kruni, raspada na sitne čestice.
|
|
|
