4.
Pismo sa onoga sveta ovde je dato u verziji koja je objavljena u Zavičajnom glasniku. Delovi priče su uzeti iz knjige autora V.M. Tri mladića u užarenoj peći, tačnije, prepisana je pripovetka Komad purpurne tkanine, koja je u stvari bila narativni eksperiment ovog pisca šarlatana (kako ga je nazvala gospođa Eleonora Poš), a koji se iz ko zna kakvih pobuda uhvatio priče o Despotu Pošu, usudivši se da izigrava tumača sudbine i da daje odgovore koje i Gospod prećutkuje, ili drži za sebe.
Očito, ova neuspela rekonstrukcija minulih događaja unutar stvarne životne priče Despota Poša, od strane čoveka koji ga nikada nije sreo, stvar je drske pretencioznosti i neumerenosti, i može da posluži samo kao prilog uz glavno jelo, ili kao nadgradnja za biografsku skicu jednog, po svemu sudeći neobičnog i misterioznog čoveka, kakav je nesumnjivo bio gospodin Despot Poš.
Zapisi iz praznine
(Dnevnik o Liliputancima, vođen rukom gospodina Slučaja, ili snagom zapisivačevog ludila.)
Zovem se Despot Poš i danima se spremam da otputujem za F. poslom. Kod mene, eto, sve tako sporo ide, kao da dani, meseci i godine ne prolaze. Otuda stalno kasnim u odlukama. U dokolici, ne da bih prekratio vreme, već da bih ga ispunio nečim smislenijim, pišem o sebi, o životu kojeg više nema (ili kao da ga nema, kad bolje razmislim).
Znam samo jedno. Ove moje zabeleške o strastima i traganjima nemaju nikakvih literarnih pretenzija. Želja mi je dok ovo beležim, samo pred sobom, i za sebe da sačuvam od zaborava neke trenutke iz minulog života, koje bi svakako vremenom progutala tama prolaznosti i da neke ljude pomenem i priče o njima sačuvam, jer i one bi u vremenu i trajanju izbledele i izgubile autentičnost i lepotu koju su u jednom trenutku imale. U neku ruku ovo i jeste moja lična ispovedaonica. Zapis o danima koji su ispunjavali i hranili moju ranu mladost i sa njome nestajali u ambise prolaznosti. Ljudi koje pominjem su stvarni, ovde ovlaš dodirnuti, tek da se zna da smo skupa prolazili vilajetnim tminama života, i da se nisam kretao sam, niti sam negovao pustinjačku filozofiju neshvaćenog usamljenika. Bilo me je svuda i u mnoštvu onih koji su mi bili slični, i po naravi, i po tragalaštvu za višim smislom života, ili su barem mislili kao što sam i ja tada, da nas sve bez izuzetka sreća dodiruje.
Činilo mi se tada (sada baš i nisam uveren u ovu pretpostavku) da je bilo mnogo onih koji su poštovali i voleli moju osobenjačku prirodu, i da sam ja Despot Poš, sa svim manama kojih je bez preterivanja bilo u velikoj meri, bio miljenik ove slučajem izdvojene grupe mladih ljudi. Možda sam ih vezivao za sebe iskrenom namerom da budem u svakoj prilici uz prijatelje, šta god da im je trebalo, i šta god to značilo.
|
|
|
Mada sam, počinjući ovu avanturu pisanja, isključivo hteo da govorim o strastima, i o tome gde je nas, čitavu generaciju zanesenjaka ta strast odvela, primećujem kako me priča odvlači lavirintima novih izazova, kako se možda i nesvesno udaljavam od sebi zadate teme, pa u ovom slučaju ima neočekivanih skokova u stranu, koji izazivaju malu pometnju, moguće i konfuziju u priči, i vode ka stazi gde nema puno svetlosti, niti srećnog završetka. Sve mi se čini da će i ova priča na kraju biti začinjena setom i bolom i žaljenjem, što je uopšte i ispričana. Ali tada, mene, Despota Poša na ovom svetu neće biti. Kao što neće biti ni snova iz kojih se ova priča obznanila.
U mom životu su postojala samo dva zaokružena perioda. Jedan bih mogao nazvati vremenom normalnosti, osrednjosti, ili uzdržanosti, a drugi periodom ludila. I jedan i drugi sam spoznao do srži. Ni jedan ni drugi se ne mogu odvojiti nekom graničnom linijom. Naizmenično su se dopunjavali, nošeni inercijom unutrašnjeg, za oko nevidljivog kretanja, poput kretanja atoma u materiji, koje samo sebe iscrpljuje i vodi konačnosti. Ne znam, i verovatno nikad neću saznati zašto nisam spalio pismo koje će uništiti moju veliku ljubav i još veću sreću. Moji i Sonjini planovi su bili od početka ovozemaljski, sasvim ostvarivi. Verovao sam da će naša veza biti krunisana brakom. Dani su prolazili, a mi se nismo budili iz zanosa koji nije jenjavao, i kako je vreme odmicalo, činilo se da ne postoji ništa na svetu što nas može rastaviti. Ipak, događaji su išli ispred nas, kao zlo proviđenje. Nagoveštaje katastrofe koja se bližila nismo mogli ni da naslutimo. Nažalost, sam život je bezbroj puta pokazao da se u jednom danu ruše ne samo temelji, već i čitave tvrđave koje su građene vekovima sa namerom da nikada ne budu osvojene. Moju i Sonjinu tvrđavu srušilo je jedno pismo, napisano u dokolici, i verovatno sa namerom da ne ostavi nikakvog traga za sobom. Jednom prilikom mi je Sonja sasvim otvoreno kazala, bez želje za prebacivanjem, da je, naime, primetila njoj neobjašnjivu promenu u mom ponašanju, kao da se na trenutak u meni sve ugasi, a to ona više oseća, nego što se na meni može videti. Razmišljala je i smelo zaključila da postoji nešto što ona ne zna, a što mene muči. Htela bi da mi pomogne, ako je to moguće, svejedno, ako i nije, možda će mi biti lakše da joj se ispovedim. Naravno, sve sam negirao. Ako neka senka neraspoloženja mine mojim licem, to sa njom nema nikakve veze, to verovatno podsvest ima neke neizmirene račune sa zbiljom, što je izvan moje kontrole, ali sigurno znam da na pomolu nema nikakve opasnosti, niti išta može ugroziti našu zajedničku sreću. Sonja je trebalo da zauzme mesto koje će u budućnosti pripasti Eleonori, ali se to nije ostvarilo. Opet je slučaj preuzeo ulogu režisera, sipajući kapi otrova u ono naše jedino jezerce sreće.
|
|
|
Dok je slagala razbacane knjige, iz jedne je ispalo pismo, radoznalost je pobedila i Sonja ga je otvorila. Sve što se potom događalo bilo je kao u magnovenju: njen plač, koji je prelazio u ridanje koje cepa utrobu i kida dušu, moje mrtve reči koje nisam imao snage da izgovorim, grozničavo pakovanje stvari, bekstvo za Cetinje, a njeno za Zadar, muk koji je usledio, i na kraju rana koja neće zaceliti ni u jednom od dolazećih vremena. Sonja je zauvek nestala u onom sobičku, gde sam je prvi put sreo, a slika njene anđeoske pojave zaposela je sva mesta u uspomenama, ona u kojima sam je mogao tražiti, ali više nikada ne i naći. Eleonora se pojavila kao spasenje, kako sam tada verovao, ali ova zabluda je, kao i sve druge, bila kratkog veka. Otrežnjenje je donelo još veću patnju, i bolu koji nosi slomljeno srce, leka nije bilo. I onda, sasvim neočekivano, usledilo je jedno dugo putovanje. Kroz maglu. Do onog sveta.
Oduvek sam se plašio, čak izbegavao da ispričam šta se uistinu dogodilo između mene i Sonje. Ako bih tu i tamo progovorio, bili bi to samo fragmenti iz kojih se nije moglo ništa zaključiti, i priča o neobičnoj i velikoj ljubavi ostajala je u nedodiru, potisnuta negde tamo u sferu ostavljenih događaja, onih koji nam ne određuju ništa u životu i koji se navodno lako zaboravljaju. Za mene je ova priča bila svetinja, plašio sam se da bih mogao da oskrnavim ono ubojito zrnce lepote, koje sam možda jedini put u životu osetio i držao u rukama, i znao sam da ću za njim tragati kroz sve buduće priče i događaje, jer se izgubljena lepota, ili sreća, nikada ne vraćaju. U uspomenama i sećanjima je to uvek neko drugo i drugačije lice lepote i sreće. Sada kada sam u prilici da sumiram pobede i poraze svog života, pokušaću da priči o meni i Sonji ne dodajem i ne oduzimam ništa od onog što se stvarno nije dogodilo.
Postoji bezbroj sporednih i naoko beznačajnih priča koje su samo usputne da bi se došlo do glavne, koja naizgled ne želi da preuzme povlašćenu ulogu, i u kojoj nema ni poraženih ni pobednika. Samo je naratoru određena uloga gubitnika. Najzanimljivije su one beskrajne priče, kojima ne možemo odrediti početak, a ni naslutiti kraj. One žive duže od aktera u njima samima, i traju dok postoji želja da ih neko čuje. Možda je i ova takva.
Živeo sam, dakle, u veku koji je nosio smrt čitavog milenijuma i bezbrojne druge užase. Bile su to sedamdesete, kako smo tada svi slepo verovali, godine sreće i opšteg blagostanja. Živeli smo u državi koja je imala šest republika, u čijem grbu je gorelo šest buktinja, i sve su se slivale u plamen sedme, zajedničke. One su skupa simbolisale našu fanatičnu ljubav prema zajedništvu, bratstvu, u to vreme omiljenoj i nezaobilaznoj reči. Bili smo, kako je kasnije rekao jedan naš publicista, ''deca komunizma'', i u to vreme zaista ubeđeni da smo deca sreće. Voleli smo svoju zemlju, sa pijetetom govorili o žrtvama prošlog rata, svi od reda prezirali domaće i sve svetske izdajnike, žalili istinski što od nas još samo Amerika i Rusija imaju više država i republika u svom sastavu, ali naše jedinstvo je bilo za svaku pohvalu, za priču. Bili smo granična država između Istoka i Zapada, između kapitalizma, koji smo svi odreda prezirali, i komunizma, koji nas je obasjavao i hranio idejama koje će, verovali smo, u najskorije vreme u potpunosti izmeniti geopolitičku kartu sveta. Istina koju nismo videli bila je sasvim drugačija. Bili smo u stvarnosti odbačeni dronjak, koga, kada im se prohte, razvlače i cepaju, sve dok se u toj besmislenoj igri ne umore. Živeli smo između dve vatre i bili zatočenici hladnog rata, koji je podelio čitav svet. Obesmišljeni do bola, predstavljali smo graničnu liniju između dve vojne supersile, i bilo je pitanje dana pod čijom čizmom ćemo završiti. Pri tom je naš voljeni vođa uživao veliku naklonost Zapada zbog svog odlučnog stava i čuvenog istorijskog ''NE'' Baćuškama.
|
|
|
Novac se sa Zapada slivao u državnu kasu, odnosno, džepove oca nacije, što se vešto krilo od naroda, čije su simpatije i dalje usmeravane ka Savezu Sovjetskih Socijalističkih Republika Rusije. Ova uprošćena ideologija je bila izvan i iznad svega. Matrice održavanja vlasti pravljene su po meri moćnika.
Sećam se šale iz tog vremena. Naše i bugarsko dete se gledaju na graničnom prelazu. Naše dete jede kiflu, a bugarsko nema ništa. A onda naše dete kaže: ''Ja imam kiflu'', a bugarsko: ''Ja imam Rusa''. A onda će naše: ''E, imaću i ja Rusa'', a drugo odgovara: ''Onda nećeš imati kiflu''. Imali smo kiflu, a to je bilo više od ništa. Bilo je hleba i igara. Gladijatori i zveri jeli su iz istog tanjira. Gospodari igre su imali zabave do mile volje. Njima nikada nije bilo dosadno.
Niko nije mario za to što narod nije dobio zemlju i bogatstva koja su mu obećana još na početku avanture, koja se i dalje zvala komunizam. Prezirali smo Zapad koji je imao sve ili neuporedivo više od nas. Nije nam bilo jasno zašto se njihov proletarijat nije bunio, zašto je sindikat mirovao, i zašto je baš u tim zemljama naglo u prvi plan izbijao feministički pokret. Sablažnjavala nas je izvesna Erika Džong i njena knjiga ''Strah od letenja''. Ovaj neobični pokret, o kome se tada u našoj državi govorilo sa podsmehom, smatrali smo dobrim predznakom truljenja i dekadencije, raspada svih zapadnih civilizacija. Takozvana seksualna revolucija šezdesetih, pomenuti feministički pokret sedamdesetih, kao da nas nisu ni okrznuli.
Izbegavali smo da kopiramo Zapad, a sa Istoka nismo imali šta da dobijemo. Tavorili smo u nekakvoj izmaglici pre buđenja i otrežnjenja, koje nam neće doneti sreću i radost. Pričalo se o Praškom proleću. Godina 1968. bila je za nama kao još jedna u nizu zabluda mlađarije, koja je podlegla demagogiji, prispeloj tajnim kanalima sa Zapada. Sa ove distance gledano (u vremenu u kome su svi naši snovi i verovanja nestali i izgoreli u prah i pepeo višedecenijskih zabluda) izgleda smešno takvo i toliko idolopoklonstvo, neshvatljiva zaslepljenost. Pa ipak, mi smo tada bili ubeđeni da je ta lažna slika naše stvarnosti potpuno istinita i realna. Politika se poput lake žene podavala onima koji su je bolje nagrađivali. Komunizam je bio tu. Rusi na granicama države. Novac se dobijao u vidu raznih donacija sa Zapada, a pare, iako kapitalističke, nisu bile prljave, a ako i jesu, to je bila lukava ideja našeg premudrog vođe, jer i na taj način bogati Zapad je siromašio. Ni Rusi, ni Amerikanci, mi u taj tabor nećemo, deklamovao je vođa putujući po svetu i šireći ideju nesvrstanosti kojom su se i pre i posle njega hranili siromašni narodi i hrabrile bespomoćne države.
Dakle, razapeti između Zapada i Istoka, i za jedne i za druge bili smo eksperimentalni kunić, brižljivo odabran za vivisekciju, koga je trebalo hraniti i negovati dok ne odraste, kada bi na njemu bio izvršen finalni eksperiment savršeni zločin. U celini gledano, naša država je bila velika laboratorija, poligon za najraznovrsnija ispitivanja, te smo svi onako ispranih mozgova ličili na jednog ošamućenog i drogiranog, kućnog ljubimca, gmizavca ili miša, na kome su i jedni i drugi oprobavali svoje hipoteze, iščekujući rezultate, koji će nakazu, stvorenu veštačkim putem, na kraju uništiti. Ova pojednostavljena verzija jedne mnogo kompleksnije priče o nama kakvi smo bili (i kakvi srećom više nikada nećemo biti) ovde je bila neophodna kako bi se lakše povezale niti jedne druge priče, lišene političke matrice, priče o čežnji, o jednom kosmičkom dodiru strasti, ljubavi i nežnosti, dodiru energije kojoj se ne može odrediti ni mera, ni snaga, ni poreklo, koja se nosi i prenosi od iskona, koja se tajno i neobjašnjivo kanališe u sfere nedodira, i samo se izabranim srećnicima i sasvim retko obznanjuje. A kada se dogodi, ona najpre zapanji, zatim oplemeni i ispuni dušu i telo zadovoljstvima o kojima se do tada nije ni moglo sanjati, a sve što kasnije usledi postaje beznačajno pod utiskom onog što smo tako iznenada i burno doživeli. Tragovi ostaju samo u posedu učesnika tih događanja, tajno i trajno zapečaćeni u pregrade jednog tajanstvenog sefa, koji više niko ne može da otvori. Takva sreća premašuje čitav ljudski vek.
|
|
|
Svaka priča se sastoji od uvoda ili, pak, od više paralelnih priča, koje se kao potoci slivaju u korito nabujale reke-priče, koja ne zna za prepreke i brane, a uvek na kraju dođe do svog cilja. Reka-priča na kraju oglašava smrt pripovedačevu.
Otuda su sve priče koje slušamo i pamtimo tako dosadne i razvučene. Možda i zbog tog saznanja ja ne želim da se isuviše zadržavam na detaljima, koji bi, siguran sam, u svim segmentima ove pripovesti, zahtevali značajniju analizu. Odabrao sam kraći put, prečicu, dok sam u suštinu priče spustio kap jednostavnosti i kap brzine. Svako mudrovanje nakon svršenog čina izgleda besmisleno. Priču treba ogoliti i tek tada će ona zablistati u punom sjaju. Ako je suviše gladimo, ulepšavamo i tetošimo, ako joj povlađujemo i umiljavamo se, umesto željene priče napravićemo od nje strašilo. Istinska priča ne podnosi ulizice i pritvorstvo. Zašto toliko želim da ispričam priču o meni i Sonji, a ne o Eleonori i sinu Damiru?
Razlog je samo jedan: ova pripovest je drugačija od mnogih drugih, već poznatih. Meni je bitna i zato što sam verujem prvi i poslednji put u životu, imao jedno veliko i istinsko osećanje griže savesti. Bilo me je stid pred sobom i od sebe samoga, što sam na jedinu svetinju pljunuo, predajući se trenutnoj iluziji neke nove i drugačije sreće i lepote.
Kroz naše živote, naročito u mladosti, prohuje neki događaji, i neki ljudi. Prijateljstva blesnu, pa se ugase. Radosti su burne, traju koliko i treptaj oka. Srce je snažna i neumorna pumpa, krv se u talasima valja telom i izaziva nepredvidive reakcije. Tu silnu i istinsku snagu života psihijatri vole da tumače sa pozicija posmatrača, koji na hipodromu, iz udobnih loža, durbinom prate omiljena grla, iščekujući da ono najsmelije i najsnažnije odnese pobedu. Ova gospoda, međutim, zaboravljaju da se do cilja, koji nije njihov, a koji im ipak nudi zadovoljenje, došlo uz pomoć džokeja i biča. Istinska radost bi bila ona, kada bi umesto sa pozornice, posmatrali ovu snagu na livadi, gde bi životinja sama birala svoju stazu, u trku kojim bi komandovao zov prirode, a ne dresura u sprezi zamaha biča i jahačeve psovke.
Neizbežna su takva usmerenja gde nam drugi, i uvek drugi, određuju pravila kretanja, puteve po kojima ćemo ići. Tu ni snaga mladosti ne pomaže. Tom snagom i energijom ponajviše se manipuliše, i na nesreću mladosti, ona je u rukama ostarelih dželata, uvek sredstvo za dolaženje do željenog cilja. Uzmimo na primer ratove. U njima se nikada ne regrutuju starci, niti sredovečni ljudi. Gospode, koliko je samo u tom činu licemerja, prevrtljivosti i podlosti.
|
|
|
Tu mladost niko i ne pita da li je voljna da gine, za bilo čije ideale, jer očito je, da su ideali nesrećnih učesnika u ovoj igri podlosti zapečaćeni zauvek, i ostavljeni još na početku ad akta. Samo naivnost mladosti, nedovoljno iskustvo, pristaju i prihvataju ovakve podvale. Rat se prikazuje kao igra u koju oduševljena mladost uleteće kao u postavljenu zamku. Potom se svi od reda prave nevešti nije im jasno zašto se umesto glavne premije, kao jedini dobitak, izvuče smrt. Mladići umiru ne znajući da su zaista nagrađeni ovim milosrdnim činom slučajnosti i sudbine, jer oni koji su preživeli ratne strahote i razaranja, nakon pokolja i užasa, umiru svakim narednim danom. Hodaju kao živi mrtvaci, postaju teret i porodici i društvu, a naročito smetaju onima koji su ih doveli u ovakvo stanje obezličenosti i otupelosti, i koji odjednom peru ruke od svega, odlaze na egzotična letovanja u ekskluzivne turističke centre, što dalje od onih koje su unesrećili za ceo život. Ratni huškači i profiteri ne mogu da oproste ovim ''nabeđenim ratnicima'' što su se sa bojišta vratili živi, da ih svojim prisustvom podsećaju na poraze, koje svaki rat za sobom ostavlja, ma ko iz njega izašao kao pobednik.
Ovde se ne radi samo o gašenju požara mladosti i fizičkom iscrpljivanju snage i lepote, već o uništavanju strasti, jer ona je odavno napustila one koji tako surovo i pogibeljno usmeravaju mladost. Žal za mladošću je nemerljiv, i ničija smrt, i nikakvo zlo izašlo iz kuhinja ovih podlaca ne može nadoknaditi osećaj gubitka moći u mošnjama.
Gospode dragi, sa koliko gađenja danas posmatram te mudrace sveta, te sede glave, tu mlitavu kožu, koja jedva drži kosti na okupu, to još malo preostalog mozga koji nije iscurio... I zaista, najstrašnije od svega je to što svetom vladaju impotentni i poluimpotentni muškarci, duhovne nakaze i prostaci, ljudska beda i trulež. Zašto na ovoj planeti nema pravične podele vlasti? Žene su, nažalost, pristale da budu večite sluškinje jednom izopačenom shvatanju vrednosti ovog sveta. Dopustile su da im komanduju oni koji su neuporedivo slabiji od njih.
Ne želim sada da opisujem lepotu Sonje. Čovek, ma kako nadaren bio, lepotu žene ne može rečima opisati. Jedna mehanička naprava lišena svesti otišla je neuporedivo dalje od svih romantičara i zaluđenih fantasta, koji su ženu opisivali u prošlosti. Reč je naravno o najobičnijem fotoaparatu. I ogledalo je bliže spoznaji ženske lepote. Kod muškarca apsolutne lepote nema, a ako se i javi, to je samo u trenucima zaljubljenosti. Lepota koju tada nosi, odraz je lepote žene, koji se na tren preslikao na lice muškarca.
Svemu ovome prethodila je jedna beskrajno duga i iscrpljujuća priča o strasti pre svega, jer ne znam kako drugačije da nazovem tu neobičnu potrebu da svaku ženu koju sam u životu sreo ili primetio, istog časa poželim da imam u krevetu. Osećanje kajanja se kod mene uvek javljalo posle učinjenog dela. Nikada pre. Da bar opomene i upozori, ili nagovesti dolazeću neprijatnost! Uvek ista vežba dvoje zadihanih ljudi, sa neveštom glumom koja prethodi tom činu i traje za vreme njegovog dešavanja, i posle njega, što akteri tako dobro znaju! I samo u trenutku eksplozije strasti sve potamni, za čas se ugasi lažno svetlo u nama, ponovo postajemo ono što bi trebalo da budemo tokom čitavog perioda upoznavanja, prepoznavanja, prvog dodira, pa sve do časa kada svako odlazi na svoju stranu. Iz ovih gluposti (ili grešaka) nisam uspevao kao sav ostali normalan svet da izvučem makar najbeznačajniju pouku. U mom slučaju, iz jedne greške rađala se druga, veća i trajnija.
Sve teorije o moralu, obzirima, običajnim i drugim normama, padale su u vodu istoga časa kada bi ono nevidljivo zvono u meni najavilo uzbunu krvi, i onda me ništa više nije moglo zaustaviti. Bio sam majstor opsene, čovek koji od iluzije gradi bedeme i tvrđave, od snova zbilju, kojoj se verovalo.
Žensko srce je slepo za svako iole razumno objašnjavanje. Što je priča pomerenija, ono se sve više podaje opsenjivačkoj moći prevrtljive muške laži. Sulude priče otvaraju brave ženskog tela, koje nijedna normalnost ne može da odškrine. Zašto je to tako, sam Bog zna. Priznajem da sam tragao za odgovorima kao niko pre mene. Šta je to što može ugušiti ili makar urazumiti strast? Zar ona mora biti uvek iznad i izvan emocije, iznad savesti i razuma? Eh, kad bi strast bar jednom imala oči i progledala, ovako slepa u slepcu, i doveka tako! Neko može reći da je strast emocija, da tu podvajanja nema. Za mene je emocija nešto lepo i čulno, skoro opipljivo. Strast to nije. Emocija nije lišena prisustva pameti, kod strasti je uopšte nema. Šta čovek da uradi da je primiri ili barem usmeri razumnijim tokovima? Nijedan metod ne daje rezultate. Sve se svodi na pokušaj. Kod mene je bilo tako. Kratkotrajna bekstva od realnosti pretvarala su se u farsu. Bio sam bezuspešan imitator nekog drugačijeg čoveka, kakav sam oduvek želeo da budem. Ličio sam sam sebi na klovna, koji uz ovacije nevidljive publike po stoti put umire na sceni, posle neuspešnog pokušaja da sebe zasmeje. Jasno je da sam se od sebe branio slabašnim oružjem, i moja strast me pretvarala čas u žrtvu, čas u krvožednog, izgladnelog vuka, čiju pohotu ništa nije moglo zasititi ni obuzdati.
Pripadao sam onoj retkoj grupi melanholičnih i gotovo uvek nezadovoljnih mladih ljudi, koji mrze čitav svet jer osećaju da ovaj njih još više mrzi (taj antagonizam je bio trajan i neobjašnjiv). Nije bilo čoveka koga tada nisam sumnjičavo posmatrao, a moje ljubavne avanture su se svodile na sitne pakosti i osvete prouzrokovane jednim događajem, o kome, takođe želim da govorim. I ponovo ću nakratko zanemariti priču o Sonji, mada njena uloga beše u mom životu višestruko značajna. Uostalom, hronološki gledano, pripovest mog i Sonjinog dodira usledila je kasnije, i u trenutku kada mi se činilo da leka mom bunilu nema. Ona je bila spasonosni filter za moju dušu, lek za moje srce, najdublja i najčistija emocija koja se meni nikada više neće na takav način, trajno i moćno obznaniti. Moje male osvete su u to vreme bile posledica prvog zaljubljivanja. Dakle, evo i te priče koja može objasniti korene mog ranog ludila.
Dijanu sam upoznao u Herceg Novom, gradu mimoza i stepenica, gradu u kojem sam prvi put spavao sa jednom ženom, istina, ovo munjevito iskustvo nije se dogodilo u krevetu, već na stepeništu ispod hotela ''Boka'', negde pred samu zoru. Devojku sam upoznao prethodnog dana na brodiću kojim sam se vraćao sa Njivica. Više se ne sećam kako smo stupili u razgovor, čak se ne sećam ni lika te mlade žene; pamtim samo obrise zadnjice koja je bila u neprekidnom kružnom kretanju, i koja me je fascinirala više od svih hercegnovskih lepota. Videli smo se iste večeri na terasi već pomenutog hotela. Ja sam boravio kod tetke koja je radila u apoteci, ali je u stvari živela od prodaje sladoleda. Te godine završavao sam gimnaziju na Cetinju i spremao se za prijemni na nekom od fakulteta Beogradskog univerziteta.
Maštao sam da upišem filozofiju ili književnost.
Bezimena devojka, u ovoj kratkoj priči, pažljivo je i bez upadica slušala moju beskrajnu (sada mi je jasno) zamarajuću pripovest, uz muziku orkestra, čije je šlagere pratila povremenim lupkanjem prstiju o sto, čime mi je stavljala do znanja da je muzika zanimljivija od moje priče, ali ja se nisam obazirao na ove njene znake dosade. Doduše, tada ih nisam ni primećivao. Završili smo, kao što je rečeno, na stepeništu, vodeći ljubav, i dok sam ja bio u nekakvom grču, ona me je ohrabrivala, nastojeći da me oslobodi straha i zbunjenosti. Pretvarao sam se da poznajem sve tajne ovog sveta, i da su mi žena i žensko telo najmanja i najbeznačajnija od svih tajni. Kolika je moja neukost bila, sam Bog zna, ali priroda je imala odgovore koje ja tada nisam mogao znati. Kako bilo, taj prvi dodir i susret sa ženom i njenim telom otkrili su mi lepotu kakvu ni u najmoćnijim snovima nisam mogao zamisliti. Viđali smo se posle toga još nekoliko dana u zavetrini mračnog stepeništa, uvek vodeći ljubav stojeći. Sama pomisao na to da bi svakog časa mogao neko da naiđe, činila je dodir uzbudljivijim. Znam da nam je bilo lepo i po tome što i danas, kada prebiram po uspomenama, učini mi se kao da osećam miris mora i leta, čak i miris njene kože, nedefinisan i blag, mada upamćen zauvek.
Devojka je bila starija od mene. Kako mi je kazala, radila je preko leta u jednom hotelu sezonske poslove, a bila rodom negde iz unutrašnjosti. I, jednog dana se nije pojavila na zakazanom mestu susreta. Kada sam je potražio u hotelu, rečeno mi je da takva osoba nikada kod njih nije radila, da sam sigurno pogrešio. Bio sam tužan što je nema, ali, s druge strane, zadovoljan, jer sam, zahvaljujući njoj, u sebi prepoznao jednu novu energiju, za koju sam već tada znao da će me u mom budućem životu voditi putevima užitka; energiju, zarad koje ću biti u stanju sve da uradim, i svakoga da žrtvujem. Vidno neraspoložen, tumarao sam kamenitim hercegnovskim plažama, posmatrao mlade žene, tragao za zadnjicom koja mi je zavrtela pamet. Toga dana sam sreo Dijanu. Sunce je nepodnošljivo peklo, a ja sam, kao i ostali kupači, svakog časa bežao u more koje je bilo toliko toplo, da mi se činilo da se i u vodi preznojavam. Jedan od takozvanih letnjih poznanika me je zamolio da mu pričuvam suncobran dok se ne vrati sa ručka, što je za mene po toj vrućini bio dar sa neba.
Kupači behu prekrili plažu, slobodnih mesta nije bilo ni za lek. Tada se pojavila Dijana. Ovog puta nevolja je bila vrućina, a nelagodne situacije u životu na spontan način zbližavaju ljude, pa sam ja bez ustručavanja predložio devojci da stavi svoj peškir pored mene i da se od sunca može skloniti pod moj suncobran. Dijana je, ispostavilo se, bila Slovenka koja je živela u Beogradu. Te godine je maturirala, i roditelji su prvi put samu poslali na more. Istog dana sam savladao i drugu životnu lekciju. Čim sam započeo razgovor sa Dijanom, zaboravio sam na tajanstvenu devojku, koja mi je samo nekoliko dana ranije podarila nešto najlepše što sam do tada doživeo, iako je priča o njoj ostala u izmaglici i nedodiru, kao polazište jedne buduće beskonačne avanture. I definitivno, sećanja na minule događaje bi nas ugušila da nema novih kontakata, novih nepredvidivih dešavanja. U to vreme, skoro sve što bih pročitao, sve ono što bi na mene ostavilo utisak, pamtio sam i prihvatao kao neko svoje razmišljanje i iskustvo. Bio sam tada najbezobzirniji plagijator na svetu, bez i jedne svoje misli. Potpuno nesvesno sam naučio da briljantno koristim mušku laž to je bila treća i najvažnija životna lekcija.
